Artnit

Sama slika smrti može u potpunosti da obuzme naš um. Napori da je sačuvamo ili odagnamo su džinovski, jer je svaka koščica u nama prestravljena drži u sećanju pošto ju je osetila pored sebe, svaka čestica našeg bića je odbacuje u samom činu očuvanja i stvaranja života. Misao o njoj je kao neka osobina, neka bolest našeg tela. Naša volja ne može ni da je prizove ni da je odagna.

Za čudovište koje se seljaka, ili koje vreba šćućureno u svom logu, čovek je bez milosti, dok onaj koji dopušta da bude iznenađen na spavanju ima mogućnosti da koristi druga osećanja, zbog kojih se spušta cev i nož se vraća u kanije. Jer lovac je običan slabić i meko srce u suštini, sa zalihama blagosti i sažaljenja, koje samo traži priliku da se izlije. I samo blagom snu iznurenosti ili užasa, mnoga zla životinja, dostojna uništenja, ima da zahvali što može mirno da očekuje kraj svojih dana u zoološkoj bašti, gde često, nedeljama i praznicama, odjekuje nevina radost dece i mudrija radost odraslih.

- A zar ti misliš - reče učitelj primetivši pogled koji je ona bacila unaokolo - da su grob bez posetilaca, sasušeno drvo i pokoji uveli cvetak znamenje zaborava i hladne nemarnosti? Zar ti misliš da negde daleko od njih ne postoje dela koja najbolje potsećaju na te mrtve? Nela, Nela, možda u svetu baš u ovome trenutku ima ljudi zauzetih poslom čija dobra dela i dobre misli proizlaze baš iz ovih grobova, iako nam oni izgledaju tako zanemareni.

"Mi nismo prave životinje."

Pjereto se smejao. "Ko zna šta je uopšte prava životinja", rekao je. "Da li je to riba, kos, gušter ili možda veverica? Neki kažu da je u svakoj životinji jedna duša, duša koja okajava grehe. To ti je kao neko čistilište."

Bilo je to suviše veliko, suviše hladno, žurio se da se vrati, da se zatvori, da bi se osetio manje bedan, manje smrvljen između beskraja vode i beskraja neba. Jedno jedino mesto ga je privlačilo, groblje koje je okruživalo crkvu: Njegova majka nije bila tu, on je ovde mislio na nju sa velikom nežnošću, tu se on naročito smirivao, uprkos strave od ništavila. Grobovi su počivali u travi, tisovina je rasla u zaklonu crkve, čulo se samo cvrkutanje ptica koje su se njihale na morskom vetru. On bi se tu zaboravio satima, ne uspevajući čak ni da pročita na pločama imena davnih pokojnika, koja su jake kiše sa zapada izbrisale.

Obuze me jeza. Da, smrt. Ona će doći, evo nje, a ne bi trebalo da je bude. Da mi je zbilja predstojala smrt, ja ne bih osećao ono što sam osećao. Tada bih se bojao. A sada se nisam bojao, nego sam video i osećao da se smrt bliži; ali, u isto vreme sam osećao i da nje ne bi trebalo još da bude. Celo moje biće osećalo je potrebu i pravo na život, a ujedno i na smrt, kojom se to završava. I to unutrašnje rastrzanje bilo je strašno. Pokušah da odagnam od sebe ovaj strah. Naiđoh na bakren svećnjak sa nagorelom svećom i zapalih je. Crven plamen sveće i njena veličina, nešto manja od svećnjaka, podsećali su me na isto. U životu nema ničega, postoji samo smrt, a nje ne bi trebalo da bude.

Potom, i izuzev čisto strategijskih pojedinosti, u mom sećanju je rupa. Mislim da u svakom životu ima razdoblja kad čoveka zaista postoji i drugih kad je samo mešavina odgovornosti, umora i taštine u praznoglavaca. Te noći, ne mogući oka sklopiti, ležeći na džakovima u ambaru čitao sam rasparenu svesku De Recovih Memoara iz biblioteke u Kratovicama, i ako je potpuno odsustvo iluzija i nada obeležje mrtvih, ovaj ležaj se nije bitno razlikovao od onoga na kojem je Konrad počinjao da se raspada.

J. A.: Bojite li se smrti?

M. D.: Ne znam. Ne umem da odgovorim. Otkako sam došla na more, ništa više ne znam.

J. A.: A sa mnom?

M. D.: Ranije i sada je između tebe i mene ljubav. Smrt i ljubav. Biće ono što hoćeš da budeš, ti.

Ustao sam, ušetao se uzduž i poprijeko i, da skrenem misli na drugo, zavezem se u misli na svoj prošli život. Gomila sjećanja uskovitla se bez reda preda mnom. Bilo je ugodnih i neugodnih - ili sam ih barem tako ja krstio prije. Oživljavala su preda mnom lica i zbivanja. Iskrsne lice nekog malog noviliera, kojega je bik nataknuo na rogove u Valenciji za Ferije, pa nekog mog ujaka i Ramona Grisa. Sjećao sam se raznih doživljaja: kako sam bio nezaposlen tri mjeseca 1926, kako sam gotovo crknuo od gladi. Sjetio sam se jedne noći provedene na klupi u Granadi; već tri dana ne bijah ništa okusio, bio sam bijesan, nisam htio crći. Osmjehnuo sam se na to. S kakvom sam pohlepom jurio za srećom, za ženama, za slobodom. Zašto? Htio sam osloboditi Španiju, divio sam se Pi-i-Maralju, bio pristaša anarhističkog pokreta; govorio na javnim zborovima. Sve sam uzimao ozbiljno, kao da sam besmrtan.

I opet je s tim tokom uspomena u njegovoj duši proticao drugi tok uspomena - kako se razvijala i napredovala njegova bolest. I ukoliko se više vraćao unazad, utoliko je bilo više života. Više je bilo i dobra u životu, i više je bilo i samog života. I jedno i drugo slivalo se skupa.