Artnit

Sedeo je, nad Neretvom, uz kafu, sa jednom bolesnom izmučenošću, koja je volela još samo sveće i mesečinu. Ni o svojoj rodoljubivoj poeziji nije hteo da govori. U životu ne videh čoveka tako stidljive čistote i žudi. Nijedna prljava reč, nijedan mesnati osmeh, nedeljama. Nikad se nije ženio i kad mu opisah Onu, koju je godinama voleo, pesnik ljubavi samo odmahnu rukom. Ako bude ispalo da ga proglase malim pesnikom, sećaću se kako je sve u noći i večeru njegov lik prelivalo zanosom. Voleo je zemlju, a neku duboku i strasnu stidljivost imao je i u toj najdužoj ljubavi.

Kad mi danas neko pomene tu čarobnu reč Mostar, koji sam u mladosti zanavek napustio, moje osećanje postaje naizmenično i bol i radost, gorčina i ushićenje, snaga i očajanje. Taj mali grad mog detinjstva i dečaštva, i danas zasvetli, kao fatamorgana koju sam jednog dana video, sedeći kraj neke ruševine hrišćanskog ili nehrišćanskog utvrđenja, na Libijskoj pustinji egipatskoj.

Ljubavna poezija mostarskog pesnika Alekse Šantića razvila se pod jakim uticajem ljubavne pesme, sevdalinke. Inspiracija Aleksi Šantiću za njegovu čuvenu pesmu Emina, koja je kasnije postala popularna sevdalinka, je bila lepota njegove mlade komšinice Emine Sefić. Ovu pesmu prvi put je objavio u časopisu Kolo 1902. godine, a šest godina kasnije ju je, izmenjenu, uneo u knjigu Pesme.