Artnit

Čest motiv lirike Jovana Dučića bila je priroda. Deskriptivna lirska pesma Polje je deo ciklusa pesama koje nose naziv Sunčane pesme. Objavljena je ratne 1918. godine u listu Zabavnik. Ova pesma daje slike jednog letnjeg dana, a njena jednostavnost sadrži najsloženije valere života i umetnosti.

Vidik se krvlju sav zarubio,
Prvi kos peva tanko i tanje.
Aždaju Sveti Đorđe ubio,
Srebrnim kopljem baš u svitanje.

S ostrva Lopuda

Visoko u granju mirno gore zvezde,
I široka pesma mora u tišini
Čuje se oko nas; i ti glasi jezde
Kô da rosa pada u srebrnoj tmini.

Okićenu lozom i cvećem od maka,
Sreo sam je jednom, jednog vrelog dneva.
Na pučini magla providna i laka,
U vrućome žitu prepelica peva.

Pesma Morska vrba smatra se za jednu od najboljih opisnih pesama Jovana Dučića. U njoj je spletena u jednu celinu slika iz prirode i refleksije o životu. Ova pesma je tanano ispredena iz stvarnosti i simbola u alegoričnom pejzažnom okviru. Prožeta je setom i kroz opis vrbe stvara sugestivnu sliku usamljenosti i prolaznosti u životu.

(...) Naša lađa je lagano ušla u zaton Krfa i tu se ukotvila. Brodovi u Grčkoj ne prilaze obali, jer te obale nisu utvrđene, nego se silazi sa broda u čamce, i zatim sa čamaca, u naručju mornara Grka, spušta se na zemlju. Zato već pri ulasku u pristanište, čamci se iz pristaništa gusarski ustreme i hiljadu glasova dignu se prema brodu.

Kad mi danas neko pomene tu čarobnu reč Mostar, koji sam u mladosti zanavek napustio, moje osećanje postaje naizmenično i bol i radost, gorčina i ushićenje, snaga i očajanje. Taj mali grad mog detinjstva i dečaštva, i danas zasvetli, kao fatamorgana koju sam jednog dana video, sedeći kraj neke ruševine hrišćanskog ili nehrišćanskog utvrđenja, na Libijskoj pustinji egipatskoj.

Jovan Dučić je bio saradnik Srpskog književnog glasnika, u kome u novembarskoj svesci 1903. godine objavljuje zbirku pesama Jadranske sonete. Jedna od najpoznatijih iz ove zbirke je pesma Leto, koju odlikuje jednostavnost, ali istovremeno sadrži najsloženije valere života. Za Isidoru Sekulić ova pesma predstavlja "prvorazredan primer genijalne jednostavnosti koju nećemo uočiti niti razumeti ukoliko joj ne priđemo bez discipline misli i osećanja".

Idem već nekoliko dana ovim prašnjavim putevima kojima su hodili apostoli i evangelisti. Po dolinama hvatam u pregršt vodu sa istih izvora sa kojih su pili i biblijski proroci i svetitelji novog zaveta. Među maslinama se bele, kao stada ovaca, sitna sela koja još nose svoja imena iz vremena Solomonova. To su kuće četvrtaste i bez krova koje izgledaju utonule u travu, a u kojima je nekad možda zanoćio Hristos...

Ljubav je, najzad, i najviši produkt kulture. Kod primitivnih ljudi ne postoji ljubav nego prohtev, ni san nego požuda. Što je veća kultura jednog naroda, u toliko je ljubav dublja, jer je komplikovanija i fatalnija. Žena nije više ženka nego ličnost, znači mnogostruka lepota: umetničko delo, duša i duh. Zbog ovog je osećanje ljubavi tesno vezano za nečiju inteligenciju i dobrotu.