Odštampajte ovu stranicu
Ponedeljak, 23 Septembar 2013 10:25

Auriga iz Apolonovog svetilišta u Delfima Istaknut

Auriga iz Apolonovog svetilišta u Delfima, iz oko 470. godine pre nove ere je jedna od najranijih velikih bronzanih statua u grčkoj umetnosti. Verovatno je bila načinjena kao votivni dar posle trke. Njen grčki naziv Auriga znači onaj koji drži uzde, a poznata je i po nazivu Vozar dvokolica. Danas se ova statua nalazi u Arheološkom muzeju u Delfima.

Statua Aurige je primer predstavljanja ravnoteže između stilizovanog geometrijskog i idealizovanog realizma. Statua je u prirodnoj veličini, visine 1,80 metara. Pretpostavlja se da je bila deo velike grupe koja je uključivala dvokolice, na kojima je prvobitno stajao mladi pobednik, sa zapregom od četiri ili šest konja. Osim njegove nestale leve ruke statua je očuvana u izuzetnom dobrom stanju. Atraktivna zelena patina je štitila vekovima bronzanu statuu dok je bila zakopana u zemlji. Pored vozara ostali su i mali delovi uzdi koji svedoče o izgubljenoj trodimenzionalnoj kompoziciji statue. Delovi osnove statue su sačuvani sa natpisom koji ukazuje da je statuu naručio Polizalus, koji je bio tiranin Gela, grčke kolonije na Siciliji, u čast Apolona, a za pomoć u pobedi u trci dvokolica tokom pitijskih igara.

Statua prikazuje vozača dvokolica posle trke u momentu kada on predstavlja svoja kola i konje publici u znak svoje pobede. Čitavo držanje figure izražava svečanu ozbiljnost događaja čiju uspomenu slavi, jer su trke dvokolica i slična takmičenja u to vreme predstavljali borbu za naklonost bogova, a ne sportske događaje u modernom smislu. Iako pobednik, on stoji pred publikom sa zadivljujućom skromnošću i potpuno kontroliše emocije. Ova samodisciplina u izražavanju emocija je znak civilizovanog čoveka u antičkoj Grčkoj, i koncept koji prožima umetnost ovog perioda. Na licu se vidi zamišljen, pomalo odsutan izraz, ali umeci u boji umesto očiju, koji su ovde sačuvani, kao i ovlaš otvorene usne, daju mu malo življi izraz. Oči su usmerene u beskonačnost. Detaljno oblikovane lokne njegove vlažne kose govore o prethodnoj trci. Ovi suptilni detalji daju statui auru raskoši i idealizovanog realizma.

I pored duge, teške odeće, na telu vozara se oseća nagoveštaj contrapposta - noge su pažljivo diferencirane da bi se ukazalo da je leva angažovana, a ramena i glava su lako okrenuti udesno. Noge vozara su modelovane po uzoru na naučni realizam i ne postoje samo kao baza za statuu, niti služe za jednostavno predstavljanje ljudske anatomije. Umesto toga one pokazuju delikatni zaokret celog tela i ulivaju fluidnost i lakoću u prirodno tešku bronzanu masu.

Vozar dvokolice nosi tipičnu odeću za trke. Odeća je strogo jednostavna i prostire se duž celog atletskog mišićavog tela, sve do gležnjeva. Ona je pričvršćena visoko na struku, kao što je uobičajeno običnim pojasom, a dve trake su oko ramena i prelaze visoko na gornjem delu leđa. Nabori odeće izgledaju meko i savitljivo. Verovatno se prvi put u istoriji statue oseća da se na njima ogleda živost stvarne odeće. Odeća je bila preobražena zahvaljujući novom shvatanju funkcionalnih odnosa. Svaki nabor je uobličen snagama koje deluju na nju - težom koja vuče nadole, oblikom tela ispod odeće, ramenima i kopčama koji presecaju njen pad.

Pročitano 6965 puta Poslednji put izmenjeno Utorak, 28 Avgust 2018 11:08
Stefan Tanasijević

Najnovije:

Srodni članci