Odštampajte ovu stranicu
Subota, 21 Septembar 2013 14:18

Isidora Sekulić - Bura na dalekom severu Istaknut

Voda jezera je tako bistra da se apsolutno sve vidi u njoj još jedared. Planine, drveta, kućice, koze i ovce; na raspločanim stenama sitna stoka gustoga runa izgleda kao paketi vune. Prema jugu, jezero se sužava, planine se gomilaju, glečeri približuju, i svaki čas, sa šest sedam stotina metara visine, vodopadi.

Svaki čas se može videti kako mala ledena lavina zaguši vodopad, kako propadnu negde duboko u ponoru i led i kamenje i ponesen vodopad, a zatim se čuje neko krhanje, ledena voda pljusne na drugom nekom kraju, i razlije se kao velika bela lepeza; dok gore, kao da ništa nije bilo, opet curi čista tečnost vodopada. Pa onda, u najbližoj blizini svega toga tek usmotrite pašnjak i mali kućerak, i gomilu ovaca u debeloj vuni, koje se, zimi, hrane od algi što vetrovi i bure izbace na kopno. I gle, i oni su tu, sićušni ljudi koji eto tako na podnožju podnožja provedu ceo svoj život.

Ali na povratku, kad smo opet zaplovili Nurfjurom, pored svih veličanstvenosti koje smo nosili u duši, morali smo se setiti i onih ukrštenih iveraka. Krenuo je neki podmukli vetar, zategao i stvrdnuo površinu fjura. Oblaci se gomilali čas kao jata velikih tica, čas kao ogromne kule; dizali su se i rušili u užasno zbunjenom nekom ritmu. Malo malo, pa nešto zagrmi i dojekne do nas: glas neki koji ide, i koji se čas udavi u vodi, opet zatrubi u vazduhu, čas se izgubi u šumi, opet rikne iz vode. Karakteristični severni talasi, zašiljeni kao zubi, udaraju o stene, škripe, nešto govore.

U jednom trenutku pisnu zviždaljka borda i mi se nađosmo - nije bilo jasno, da li mokri, ili u vodi. Skočiše svi razdraženi elementi, otpoče veličanstvena bitka. Vetar cepa vodu na komade i baca na palubu; isti taj vetar, drugom rukom spira uzburkanu vodu sa palube. Mašina broda zvrkti silno, žuri u najbliže pristanište ili zaton. Kao uvek u Norveškoj, neka svetlost: požuti od nje crvena norveška zastava, pozeleni ukočeno lice mornara na krmi. Pa se smrknulo. Pa probeleo neki glečer, pa nestao kao u neku kulisu. Na brodu se kotrlja prtljag, zveče lanci i škripe čekrci, a vetar huji i udara našu lađu pravo po licu.

Opet mrklina u vazduhu. Samo su blistave zaleđene ivice planina. Tada u zatišju vetra, negde sa dna fjura, stade da se diže snaga i srdžba. Galop talasa, veći od većega, stropoštavanje voda koje se vraćaju u sebe. Umeša se opet vetar, grune dva tri puta, preore talase, ostade samo gusta čupava pena, pa i ona nestade, kao što nestaje kiša u zemlji.

Zlo i neobično podmuklo izgleda nepogoda na fjuru, ali je od početka do kraja veličanstvena, i lepa, i, kako bismo rekli, uvek nedostižna čovečjoj misli. Kad su se već počeli stišavati umorni elementi, još se dubina vode nadimala: hoće gore. Postepeno se vraćao mir; jedno za drugim su uvirali izvori jarosti i sile. Talasi su se još ljuljali, ali sve tiše i tiše, a po njima, kao kreste, ljulja se niska, umorna pena. Ponekad, neka nevidljiva snaga bi zanjihala i hitnula o stenu vodu, ali nepogoda je prošla, voda bi leno, bez snage skliznula opet natrag, i, skoro reći, umorna odmah i zaspala. Ovde onde prsne iz mora ptica: do mile volje se provela, ronila u talase i okupala se, i sada žuri, valjda, u gnezdo.

Iz putopisa Pisma iz Norveške

Pročitano 4781 puta
Stefan Tanasijević

Najnovije:

Srodni članci