Tema vajarskog dela Otmica Sabinjanke je uzeta iz legende antičkog Rima, što je neobičan izbor za takvo delo. Po legendi osnivači grada Rima, gomila pustolova koji su došli morem, su uzalud pokušavali da nađu žene među susedima, Sabinjanima, pa su se na kraju odlučili na podvalu. Oni su pozvali celo pleme Sabinjana u Rim na proslavu, a onda su ih napali oružjem, oteli im žene i na taj način obezbedili budućnost svoje rase.
Zadatak koji je Đovani da Bolonja sebi postavio bio je da izvaja grupu u mermeru, u velelepnim razmerama, koja će se povezati sa okolnim prostorom tako da može da se posmatra sa više strana. Do tada je to bilo ostvareno samo u bronzi, i u mnogo manjim razmerama. Đovani da Bolonja rešava ovaj formalni problem, ali izoluje svoju grupu iz sveta ljudskog iskustva. Stvorio je figuru serpentinatu, koja se u spirali uspinje oko središnje ose, primoravajući posmatrača da je obilazi, jer se ni iz jedne tačke u prostoru ne pruža pogled koji zadovoljava u potpunosti. Njegova grupa od tri figure koje se bore odražava ravnotežu, pokazuje ritmičko spiralno kretanje oblika oko zamišljene ose u prostoru. Likovi se dižu spiralno uvis kao da se nalaze u visokom, uskom valjku i izvode jednu dobro uvežbanu koreografsku figuru, čije je emocionalno značenje nejasno.
Grupu visoku oko četiri metra, Đovani da Bolonja je izvajao iz jednog mermernog bloka. Njena kompozicija prikazuje tri lika koja su isprepletena u jedinstvenom, snažnom i dramatičnom pokretu. Rimljinin diže Sabinjanku u vazduh, dok ona pokušava da se oslobodi njegovog čvrstog stiska. Drugi čovek čuči, očajnički podigavši ruku, i više liči na rođaka otete žene nego na otmičara. Prefinjeno oblikujući mermer umetnik je postigao hitrinu pokreta, kao i dinamičnu lepezu emocija.
U vezi sa prirodom teme i delom Đovanija da Bolonje čuvena je primedba Samjuela Đonsona o ženama propovednicama koje su ga podsećale na psa koji ide na zadnjim nogama i njegove reči "Nije urađeno dobro, ali čovek se čudi što je uopšte urađeno".
Đovani da Bolonja je izvajao ovu grupu nemajući određenu temu na umu. Njegov cilj je pre svega bio da ućutka one kritičare koji su sumnjali u njegovu sposobnost da vaja monumentalne skulpture u mermeru. Zato je izabrao ono što mu je izgledalo najteže, tri lika suprotnih karaktera, ujedinjena u zajedničkoj akciji. O identitetu figura grupe raspravljali su učeni poznavaoci tog doba, koji su konačno zaključili da je najprikladniji naziv Otmica Sabinjanke.
