Ispratio sam desetak generacija kupača i osetio se starim kada su se menjali. Video sam kako stižu umorni i bledi, i kako zauzimaju mesta na plaži. Bacili bi ručnik, ostavili ležaljku, dušek na naduvavanje ili neku sitnicu, koju su ostali mogli da prepoznaju kao njihov znak. To je moje mesto! - govorili su za komadić obale, za neku stenu zgodnu da se na nju nasloni glava, za deo mola ili lanternu. Ovo je moje mesto! Ali, ko može da poseduje more?
Gledao sam kako im iz dana u dan tamni koža, pratio letnje ljubavi, bio slučajni svedok malim avgustovskim prevarama, slušao ispovesti i zauzvrat se poveravao drugima, pio sam više no što treba, grešio, preterivao sa jelom i ludorijama, družio se, a onda ih ispraćao, razmenjivao adrese, obećavao da ću pisati - ali već sutradan, prvog, desetog ili dvadeset i petog, stizali su novi gosti i govorili za komad obale da je to njihovo mesto, i sve je bilo isto.
Ne, ne, zaista je krajnje vreme da se pakujem!
Bio sam sa kelnerima na ti. Pušio sa starcima švercovani duvan iz Hercegovine. Pričao o vetrovima: izgleda da će okrenuti na tramuntanu? Plaćao pića nepoznatim. Prihvatao da me časte. Raspirivao žar pod gradelama i gasio ga u sebi. Slavio nečije rođendane. Pevao bez sluha. Mumlao na onim mestima pesme gde ne znam reči. Vozio polako kraj slupanih kola iz kojih su odnosili mrtve. Kupovao potkovice na stočnim vašarima, za sreću. Sedeo danima u samostanskom vrtu i mislio da bih se mogao odreći sveta i ostati zauvek ispod limunovog stabla za kamenim stolom, na kome bih ponovo napisao Aleksandrijski kvartet gospodina Darela ili neku sličnu knjigu, debelu i svetlu. Ali ne, nije manastir za mene, i zaista je krajnje vreme da se pakujem!
Plaže su opustele, ponovo ničije, jahte su digle sidra i otplovile za Đenovu i Maltu, preko trga ne nailazi više niko zanimljiv, a i prestoničke novine počele su da stižu neredovno. Više nikada nećemo biti lepi, mladi i ludi kao ovoga leta; ne, ne, krajnje je vreme, zaista je krajnje vreme da se pakujem.
