Na aerodromu naš čovek kupuje bocu viskija u bescarinskoj zoni da je odnese starom ocu, ali čim uđe u naš avion, a leti "Jatom", on je otvori.
"Sestro!", kaže stjuardesi, "donesi, molim te, čašu i dve kocke leda!"
U kojoj bi to stranoj kompaniji mogao da stjuardesu zove sestrom i gde bi to mogao da dobije u avionu "Vesti", "Politiku" i "Novosti"? Nigde. Dok kapetan obaveštava putnike da upravo ulaze u jugoslovenski vazdušni prostor, srce mu udara kao ludo. I oblaci su mu nekako poznati, i polja i meandri reka.
"Kakva zemlja!", kaže susedu zemljaku. "Pa ovo bi moglo da hrani čitav Japan, a mi stalno dužni i gladni..."
Zanimljivo, kada se avion spusti na pistu, jedino Srbi aplaudiraju pilotu kako je to izveo. Verovatno duboko u sebi sumnjaju sve vreme da naš čovek to može, i to tako vešto. Pravi "liz", razumeš!
A što je najlepše, na aerodromu svi puše! Mogao bi dim da sečeš nožem, pa da ga izvoziš na Zapad. Puši strogi carinik koji pregleda prtljag, puši pilot i kopilot dok izlazi, puše stjuardese, furnja policija, puše taksisti što hvataju mušterije, puše oni što čekaju svoje - milina jedna! Da zapali neko na frankfurtskom ili londonskom aerodromu mislili bi da je poludeo ili bi ga osudili na godinu dana zatvora. A, ovde, puši barmen za šankom, puše deca, dimi čak i dežurni vatrogasac.
I dok se vozi kući u olupanom automobilu svog rođaka, koga još samo boja drži na okupu, naš čovek uživa u svom povratku; jeste da je asfalt od prošli put propao, jeste da su kuće duž puta posivele, ali to je svejedno njegov grad. Otac i majka ostareli, a stan u kome je proveo detinjstvo i mladost nekako se smanjio i pohabao. Smestili ga u njegovu dečju sobicu, pa mu krevet okraćao. Gleda postere koje je lepio kao dečak; Džimi Hendriks i Bitlsi, gitara bez žica, fudbalska lopta, stare skije, knjige koje je nekad voleo...
Iz priče Život između
