Prema legendi koju Homer pripoveda u Ilijadi Laokon, Prijamov sin i Apolonov sveštenik, je Trojancima savetovao da ne unose u grad drvenog konja govoreći: "Bojim se Danajaca i kada darove donose". Laokon je time izazvao bes boginje Atine, zaštitnice Ahajaca, i ona šalje dve džinovske zmije da udave njega i njegova dva sina. Po drugoj legendi Laokon na sebe i na svoje sinove nije navukao Apolonov gnev isključivo svojim učešćem u Grčko-trojanskom ratu, već i time što je mnogo ranije prekršio sveštenički zakon time što se oženio i imao sinove, i što se usudio da obljubi svoju ženu u svetilištu pred Apolonovom statuom. Na njega i njegove sinove Apolon je poslao dve zmije koje će ih posle dramatične borbe zauvek odvesti u mrak htonskog sveta.
Statua Laokon i njegovi sinovi prikazuje trenutak kada zmije dave Laokona i njegove sinove. Vajar je prikazao fizički napor triju figura u očajničkom pokušaju da se oslobode stiska zmija. Ovaj napor izražen je međusobno suprostavljenim, razdirućim linijama sile. Tela se grče obavijena zmijama. Muskulatura je snažno naglašena da bi izrazila unutrašnju napetost. Lica figura izražavaju snažne emocije i veliki bol. Bol Laokona se vidi ne samo na licu, već se otkriva skoro u svakom mišiću i žili njegovog tela. Ovaj bol se, međutim ispoljava bez ikakvog znaka besa na licu, na drugim delovima tela ili u njegovom položaju.
Statua je nađena 13. janura 1506. godine u Rimu, blizu mesta Neros Domus Aurea ili Zlatna kuća. Papa Julius II pozvao je Mikelanđela i njegovog prijatelja Đulijana da vide statuu. Videvši statuu Mikelanđelo ju je nazvao predznak umetnosti, a njegov prijatelj Đulijano vidno uzbuđen je rekao: "Ovo je Laokon kako ga je opisao Plinije Stariji." Otkriće je predstavljalo tako veliki događaj da su zvona na svim rimskim crkvama zvonila dok je statua transportovana u Vatikan. Statui je nedostajala desna ruka, a Mikelanđelo je tačno odredio njenu poziciju. Ovaj deo statue, desna ruka je pronađena u Rimu 1957. godine.
Laokon i njegovi sinovi ili Laokonova grupa, često je prikazivan motiv u vajarstvu i slikarstvu od antike do današnjih dana. Tako je statua uticala na rad Mikelanđela i drugih umetnika. Na slikama španskog slikara El Greka prepoznaju se figure iz ove grupe. Italijanski slikar baroka Ticijan je na svom remek-delu pokazao sličan motiv, boga Bahusa okruženog zmijama.
Na Laokona se gledalo kao na primer uzvišene tragedije. Nemački arheolog i istoričar umetnosti, Johan Joakim Vinkelman, govoreći o ovoj statui u XVIII veku, ukazuje na paradoks utiska zadivljujuće lepote dok se zapravo posmatra scena umiranja i posrnuća.
Danas se često smatra da je patos ove statue malo proračunat i retorski i da njena preterano brižljivo obrađena površina deluje na posmatrača kao razmetanje virtuoznom tehnikom. Pa, ipak, kao grčki original, njen stil uključujući i raspored figura kao na reljefu, očigledno je poreklom sa pergamskog friza. Na osnovu toga može da se pripiše kraju II veka. Pretpostavlja se i da su Rimljani odvezli kući ovu statuu zbog značaja koji je imala za njih: Božja kazna srušila se na Laokona i njegove sinove upozoravajući tako Eneja na predstojeći pad Troje i podstičući ga da iz grada pobegne na vreme. A pošto se verovalo da je Enej došao u Italiju i bio predak Romula i Rema, na Laokonovu smrt se moglo gledati kao na prvi u lancu događaja koji je najzad doveo do osnivanja Rima.
