Za mene je svaka reka uvek pomalo moje detinjstvo. I svako leto, pomalo. Detinjstvo kojeg možda i nije bilo: samo sam ga jednom bio snio, nikad do kraja dosnio. Možda, samo nezaboravna istina munje. Trenutak bez opoziva. Trenutak svesti čistog postojanja, i ništa više. Munje, ali munje nekako nežne, slatke i pitke. Detinjstvo koje nije možda ni postojalo, ali ipak svakako zaboravljeno, iako nezaboravno. A što se sa svakim letom vraća, kao da bi htelo sebe da dosanja. Da dosanja sve prekinuto, sve prekinute igre i čigre. Surovi vetrovi uvek su ih prekidali. Toliko nedovršenog i tajanstvenog što je u njemu ostalo. Detinjstvo što sam ga jednom bio snio. Kao leto. Kao neko leto bez opoziva. Leto koje sam jednom - zaista da li? - bio jednom sagledao...