Oblak i voda, međusobno izmešani, sa kojih boje kaplju, rastapaju se, preklapaju, razlivaju, sa tornjevima, balkonima i krovovima koji plutaju u prostoru, poput delova nekog umrljanog prozorskog stakla gledanog kroz sijaset zavesa od pirinčanog papira. Delići istorije dotaknuti bojama vina, katrana, okera, krvi, plamtećeg opala i dozrevajućeg zrna žita. Sve ovo je, u isti mah po ivicama uronjeno u nebo praskozorja, bilo blago rastvarano, nežno bojažljivo plavo, poput golubijeg jajeta.
Čitav ovaj prizor sam sagledavao duhovnim okom, nejasno, nalik nekoj apstraktnoj slici, ukljuljkujući ga u svojim mislima - ceo ovaj tabor od katedrala i palata naspram pažljivo usredsređenog Stendalovog lica koje zauvek počiva na jednoj od stolica sa krutim naslonom kod Florijana i pijucka vino, ili na nekoj na Korvu, dok poput ogromnog šišmiša bludi niz svetlošću začarane drvorede.
Golubovi su se jatili po zvonicima. Mogu da im čujem lepet krila preko vode, nalik šuštanju lepeza u ogromnim letnjim balskim dvoranama.
Vaporeto na Velikom kanalu takođe lupka meko poput čovečjeg bila, povodeći se i uspravljajući nakon svakog oklevanja koje označava pristajanja uz obalu. Duždeva palata u staklu, drobljena u kristalnom avanu, probijala se kroz prizmu. Venecija mi nikada neće biti daleka na Kipru, jer lav Sv. Marka još uvek klizi vlažnim podnebljem Famaguste i Kirenije.
Iz knjige Gorki limunovi Kipra
