Pošto se od Njeguša popneš uz Bukovicu i s nje se poslednji put osvrneš na more, sreta te dugo uzburkano, ali skamenjeno more. Na sve strane razasuli se kameni valovi, a među njima pukle dubo-doline, zinule rasjeline i strahovite bezdanke. Podalje strče kukovi, klizaju se litice, ispinju se brdeljci i nižu se lanci planina. Na toj pustoj i usred ljeta hladnoj goleti putuje li čovjek prvi put noću, kao što sam ja putovao, mora zaista pomisliti da nije na našoj zvijezdi, te uzvinuti kao onaj Francuz: "Budiboksnama, ta mi smo negđe na Mjesecu!"
Ali baš noću, ako je vidna i ako oblaci nijesu zastrli nebo od istoka k jugu, odjednom, sasred te divljine, bljesne u daljini neka glatka ravan. U tren je nestane ispred očiju jer silaziš, ali čim se opet popneš, eto ti je u svoj širini.
To je Skadarsko jezero.
