Možeš u dugu danu hoditi po Mačvi, a nećeš videti nijednog brežuljka - sve je ravno kao tepsija. Zamori se pogled putnikov gledajući jedno te isto: njivu, pašnjak, njivu, pašnjak, i ništa više. Ili pak putnik uđe u selo. Tu vidi kućicu do kućice; uz kuću staju, iza staje bunar, iza bunara voćke... Iznajpre ga to oveseli; ali malo ppomalo ta mu jednolikost dodija, on saginje glavu i postaje zlovoljan...

Takva je Mačva danas. Pa i pored svega toga, ona je lepa, divna!

Sve što se u nju baci, donosi bogata ploda. Lepa su njena polja kad ozelene, a još lepša kad se pozlate zlaćanim vlaćem... Ona vam je kao tuđinka; ne da se svakom poznati... Ko hoće da zna njene draži i njene lepote, taj mora živeti u njoj. A ko proživi u njoj, taj je lako ne ostavlja, ili, ako je baš mora ostaviti, nikad je ne zaboravlja.

Iz romana Hajduk Stanko