Ponekad bih, u svojoj mašti, odlazio sa njima i u njihove stanove na uglovima skrivenih ulica, ali one bi mi se okretale i osmehivale pre nego što otvore vrata i nestanu u toplini mraka. Ponekad bi me u začaranom sumraku metropole obuzimalo osećanje usamljenosti, ali to sam osećao i kod drugih - onih siromašnih mladih činovnika što bazaju pored izloga i čekaju da dođe vreme za samačku večeru u nekom restoranu; mladih činovnika u sumraku, koji traće svoje najbolje trenutke večeri i života.

A zatim, oko osam, kad u grudima zahuktalih taksija, sve po pet u jednom redu, ludo udaraju srca na mračnim kolovozima Četrdesetih ulica, na putu ka distriktu pozorišta, u duši bih osetio neko nespokojstvo. Dok bi taksiji čekali na znak za prolaz, razabirao bih u njima ljudske obrise kako se primiču jedni drugima, slušao njihove raspevane glasove, smeh, i gledao kako im žar cigareta u mraku opisuje zagonetne krugove. Zamišljajući da i sam hrlim ka veselju i delim s njima njihova intimna uzbuđenja - želeo sam im da se lepo provedu.

Iz romana Veliki Getsbi