Artnit

Četvrtak, 14 Avgust 2014 10:55

Žan Mari Gustav Le Klezio - "More, more, more..." Istaknut

Dizajn korica knjige Dečak koji nikad nije video more Dizajn korica knjige Dečak koji nikad nije video more

Danijel je to lepo ime više puta ponavljao u sebi ovako: "More, more, more...", dok mu je u glavi bučalo i hvatala ga vrtoglavica. Želeo je da govori, čak i da viče, ali grlo mu nije propuštalo glas. Tad je morao da krene vičući, veoma daleko odbacivši svoju plavu torbu koja se otkotrljala u pesak, morao je da se stušti, mlatarajući rukama i nogama kao neko ko prelazi autoput. Poskakivao je iznad traka morske trave, posrtao u suvom pesku gornjeg dela plaže. Izuo je cipele i skinuo čarape, i bosonog trčao još brže, ne osećajući bodlje čkalja.

More beše daleko, na drugom kraju peščane ravnice. Blistalo je u svetlosti, menjalo boju i oblik, prostranstvo modro, zatim sivo, zeleno, gotovo crno, slojevi peska oker boje, beli porubi talasa. Danijel nije znao da je tako daleko. Nastavio je da trči, ruku stisnutih uz telo, dok mu je srce iz sve snage lupalo u grudima. Sad je osećao pesak tvrd kao asfalt, vlažan i hladan, ispod stopala. Što se više približavao, šum talasa je postajao sve jači, ispunjavao je sve kao pištanje pare. Bio je to sasvim blag i lagan šum, potom silovit i uznemirujuć kao vozovi na gvozdenim mostovima, ili se, pak, opet stišavao kao voda reka. Ali Danijel se nije plašio. I dalje je trčao što je brže mogao, pravo u hladnom vazduhu, ne gledajući ni levo ni desno. Kad je bio još samo nekoliko metara od trake pene, oseti miris dubina i zaustavi se. Probadanje mu je peklo slabinu, a jak miris slane vode sprečavao ga je da ponovo dođe do daha.

Seo je na mokar pesak i gledao more kako se diže ispred njega do sredine neba. Toliko je mislio na taj trenutak, toliko je zamišljao dan kad će ga najzad videti, stvarno, ne kao na fotografijama ili kao u bioskopu, već odistinski, celo more, izloženo oko njega, nabujalo, s velikim leđima talasa koji se strmoglavljuju i silovito razbijaju, oblake pene, kiše od mnoštva vodenih pahuljica u sunčevoj svetlosti, a naročito, u daljini, tu krivulju obzorja kao zid ispred neba! On je toliko čeznuo za tim trenutkom da više nije imao snage, činilo mu se da će uskoro umreti, ili, pak, zaspati.

To je, zbilja, bilo more, njegovo more, za njega samog sada, i on je znao da više nikad neće moći da ode. Danijel ostade dugo ležeći na tvrdom pesku; čekao je tako dugo, ispružen na obali, da mu je more, koje je počelo da se penje duž padine, dodirnulo naga stopala.

Iz pripovetke Dečak koji nikad nije video more (zbirka pripovedaka Mondo i druge priče)

Pročitano 2900 puta Poslednji put izmenjeno Petak, 04 Oktobar 2019 11:35

Ostavi komentar

Vi ste ovde: Home Razglednica Žan Mari Gustav Le Klezio - "More, more, more..."