Neka nam je dozvoljeno da ovoga puta ostanemo isključivo na tlu arhitektonskom. Centralni pojam italijanske renesanse je pojam savršene proporcije. U figuri i u građevini ovo je doba pokušalo da stekne sliku savršenstva koja leži u sebi samom. Svaka forma dovedena je do završenog bitisanja, slobodna u člancima; sve sami delovi koji dišu sopstvenim dahom. Stub, isečak površine na zidu, volumen pojedinog dela prostora, isto kao i prostorna celina, mase celokupne građevine - sve su to tvorevine koje pomažu čoveku da nađe unutrašnje smiren život koji je, iako prevazilazi ljudsku meru, još uvek pristupačan fantaziji. Sa beskrajnim uživanjem oseća duša ovu umetnost kao sliku uzvišenog slobodnog života u kome joj je dozvoljeno da učestvuje.
Barok se služi istim sistemom oblika, ali više ne daje ono što je završeno i savršeno, nego ono što je u pokretu i nastajanju. Ne ono što je ograničeno i shvatljivo, nego ono što je neograničeno i kolosalno. Ideal lepe proporcije iščezava, interes se ne vezuje za postojanje, nego za zbivanje. Mase dolaze u kretanje, teške, mutno raščlanjene. Arhitektura prestaje biti - što je u renesansi bila u najvišem stepenu - umetnost organa, a raščlanjavanje građevinskog organizma, koje je nekad bilo dovedeno do utiska najveće slobode, ustupa mesto zgrudvavanju delova bez istinske celovitosti.
Iz knjige Osnovni pojmovi iz istorije umetnosti
