Ajfelov toranj sagrađen je 1889. godine kao eksponat za Svetsku izložbu koja je održana u Parizu i trebalo je da ima ulogu kapije za početak slavlja povodom stogodišnjice Francuske revolucije. Ajfel je imao dozvolu da toranj može stajati 20 godina, a nakon toga je vlasništvo trebalo preći na grad Pariz, koji je u planu imao rušenje tornja. Međutim, kasnije je korišćen kao pogodno mesto za radio odašiljač, te je tako dopušteno da ostane i nakon isteka dozvole.
U početku je Ajfelov toranj izazivao zgražavanje među stanovnicima Pariza, a neki Parižani su smatrali da je ruglo i da ga treba srušiti. Bio je meta mnogobrojnih kritika, posebno od umetničkog dela tadašnjeg Pariza, koji je ovu metalnu konstrukciju nazivao "trulom uličnom svetiljkom". Ipak, ono što je bilo najviše kritikovano jeste njegov otvoreni stil strukture. Većina poznatih umetnika nazvala ga je debaklom i krajnje monstruoznom građevinom. Jedan od glavnih "branilaca" tornja bio je čuveni francuski pisac Gi de Mopasan koji je ručavao u restoranu na kuli svaki dan, jer je to jedino mesto u Parizu odakle ga niko ne vidi. Narodu se ipak dopao jedinstven izgled tornja. Ljudi su bili u mogućnosti da se pomoću liftova popnu na toranj sa koga se pružao jedinstven pogled na Pariz. Tokom Svetske izložbe 1889. godine toranj je posetilo dva miliona ljudi.
Ajfelov toranj je visok oko 300 metara. Izgrađen je od lepih stubova rešetkastog gvožđa. U njega je ugrađeno oko 18 hiljada čeličnih elemenata, sve zajedno teških 7300 tona. Osnovu tornja uključuje i 50 tona antikorozivne troslojne boje kojom se premazuje svakih sedam godina. Boja se periodično menja. Na tornju se nalaze tri platforme do kojih se stiže liftovima. Spiralne stepenice vode dalje ka vrhu, na kome se nalazi naučna laboratorija u kojoj se proučava temperatura, vazdušne struje, oblaci, vetrovi i padavine. Na njega su postavljene antene za potrebe radio i TV stanica.
Ajfelov toranj, čudo konstruktorskog dizajna i savršene strukture, zaista je građevina vredna pažnje i nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Može se videti na svakom turističkom vodiču Pariza, na fotografijama i umetničkim delima. Danas je on zaista simbol Pariza.
