Artnit

Čas susreta je došao! Ali, da li su se prolazi stvarno sjedinili i naše duše spojile? Kakve li moje glupe iluzije u svemu tome? Ne, prolazi su i dalje bili paralelni kao i ranije, mada je zid koji ih je rastavljao bio kao neki stakleni zid, a ja sam mogao videti Mariju kao neku ćutljivu figuru koju nisam mogao dotaći...

Po mom mišljenju, Paskal je u pravu kada kaže da dosada sadrži samouvid, ili pre mogućnost za samouvid. Da se izrazimo na Ničeov način: "Onaj ko se potpuno utvrdi protiv dosade, takođe se utvrđuje i protiv sebe." U dosadi čovek postaje sam jer ne nalazi nikakvo uporište izvan sebe, a u dubokoj dosadi čak ni u sebi.

Obojici je zajednička strašna usamljenost koja je spojena sa tim biti-izuzetak. Kjerkegor zna da ne može da ima nikakve prijatelje, a od svoje stalno narastajuće usamljenosti Niče je sa jasnim znanjem patio sve do one granice na kojoj je mislio da to više ne može da podnese. Ponovo obojici dolazi isto poređenje: Niče upoređuje sebe sa hranom na uzvisini u bezdanu: "Usamljen! Ko se isto tako odvažio da ovde bude gost... Možda neka ptica grabljivica: ona zasigurno pakosno visi o koncu..." A Kjerkegor: "Ja stojim tu kao usamljena jela, egoistički zatvoren i usmeren prema onome višem, ne bacam nikakvu senku, i samo divlji golub pravi svoje gnezdo u mojim granama."

Uostalom, ja sam sa "društvom" prekinuo i odrekao ga se kada sam ono sebi uzeo slobodu da, ne služeći mu ni na koji način, pođem svojim vlastitim putevima; i zato, ako je meni sada, da bih bio srećan, "svet" postao potreban, onda sebi moram dozvoliti i pitanje: da li u tom slučaju ne bi bilo bolje da sam ovoga časa zauzet kao trgovac većega stila, koji se opštim dobrima bogati pribavljajući sebi i sveopštu zavist i poštovanje?

Iz napuštenog vrta prolepršao je ovda-onda gdekoji list pored osvetljenog prozora odnoseći u tamu svetlu prugu na svome naličju. Ta tama kao da je uzmicala, povlačila se, da bi u sledećem trenutku ponovo jurnula, ostala nepokretna kao zid ispred prozora. Bila je svet za sebe. Kao roj crnih neprijatelja prekrila je zemlju i pobila ljude, ali ih prognala, ili učinila nešto što im je zatrlo svaki trag.