Artnit

Nemački filozof Martin Hajdeger naglašava osnovno pitanje ljudskog postojanja, ispitujući kako ljudska samosvest zavisi od koncepta vremena i smrti. U središte svoje filozofije stavlja strah i krivicu, koje smatra za osnovna određenja ljudskog postojanja, a savremenog čoveka prikazuje kao bačenog u svet stvari u kome i sam sve više postaje stvar.

Svi ćemo umreti. To je ohrabrujuća činjenica. Ima pravde, svi ćemo umreti, pred smrću su neupotrebljivi svi životni mehanizmi. Vama nije do vas, nemate ništa protiv, samo ako će umreti i svi drugi. Budite spokojni. Ima jednakosti, svi ćemo umreti, smrt će jedina ukinuti sve razlike među nama.

Nepravedno smo rođeni, pravedno ćemo završiti.

Smrt, "najveća nepoznanica", "najteža od svih nedaća" je i "cilj celog života", kako ju je takođe odredio Sigmund Frojd. Pri tome on naglašava da svako od nas duguje prirodi svoju smrt i mora biti spreman da plati svoj dug, ukratko da je smrt prirodna, neosporna i neizbežna. Ali, iako je smrt nešto prirodno, mi se trudimo da se bavimo njom na razne načine, reagujemo na različite načine prema smrti u raznim situacijama, a naši stavovi ili reakcije mogu imati različite rezultate.

Carstvo strasti! Vrtlog slasti! - navodila je u sebi podrugljivo. - I posle mir. Mir nad potrošenim čovekom. Koji nema više lepota u sebi, da bi mogao praviti carstvo, i nema više snaga u sebi, da bi mogao praviti vrtlog... Ne. Nikada. Mir mora stojati na celim i zdravim snagama nemira. Na oluju mora stojati. Kao što crkva stoji na zemlji, koja je rat, bratoubistvo, blud, mehana i zelenaška jazbina...

A ti, jadniče, robuješ ljudima, robuješ stvarima, robuješ životu: jer život je robovanje ako nemaš hrabrosti da umreš. Imaš li nešto zbog čega bi čekao? I same naslade koje te zadržavaju i sprečavaju, već si utrošio: više nemaš nijednog novog uživanja, nijednog koje ti ne bi bilo odvratno pošto ti je već dotužilo i dosadilo.

A opet, šta je to što su ljudi imali tih dana? Osećanje sigurnosti, čak i ako nisu bili bezbedni. Tačnije, to je bio osećaj naizmeničnog smenjivanja. Svi su znali da će umreti, a pretpostavljam da je nekoliko njih znalo da će bakrotirati. Ali ono što nisu znali bilo je da se red stvari može promeniti. Štagod da im se dogodilo, život se nastavljao kao da su to i sami znali.

Izveštaji o, uslovno nazvanom, "mističkom iskustvu" umirućih ljudi koji umiru u punoj svesti, bez znakova organske intoksikacije, izgleda da su specifični u tome smislu, što većina ljudi koji ovako umiru saopštavaju o doživljaju svetlosti koja ih obasipa, a koja kao da donosi sobom mir, osećanje harmonije, vedrinu, sve do doživljaja radosti. Ovakva pojava traje od pet minuta, najduže do pola časa, posle njenog prestanka smrt nastupa u toku nekoliko minuta do najviše šest sati, u ređim slučajevima i nešto duže.

Proturječnost je u tome što čovjek odbija svijet kakav jest ne pristajući da bježi iz njega. Zapravo, ljudima je stalo do svijeta i većinom ga ne žele napustiti. Ne samo što ga ne žele zauvijek zaboraviti, nego i pate što ga ne mogu dosta posjedovati, ti neobični građani svijeta, prognani u vlastitoj domovini.

Gospodin Palomar odlučuje da će od sada postupati kao da je mrtav, da bi na taj način video kako izgleda svet bez njega. Od pre izvesnog vremena zapazio je da stvari između njega i sveta više ne idu kao nekada; ako mu se ranije činilo kako su jedan od drugog nešto očekivali, on od sveta i svet od njega, sada se više i ne seća šta je tu imalo da se očekuje, pa bilo dobro ili zlo, niti pak zašto je zbog ovog očekivanja bio večito uzrujan.

Šta su svi napori čovečanstva, sve ono što se naziva istorijom, civilizacijom, sve ono što čovek čini, i što čini čoveka, šta je sve to do samo uzaludan i tašt pokušaj čovekov da se suprotstavi apsurdu sveopšteg umiranja, da tobože to umiranje osmisli, kao da se smrt može osmisliti, kao da joj se može dati ikakvo drugo značenje i ikakav drugi smisao osim onog koji ona ima! Filozofi, oni najciničniji, pokušavaju da besmisao smrti osmisle nekom višom logikom ili nekim duhovitim obrtom, radi sveopšte utehe, ali ono što ostaje, bar za mene, vrhunaravnom tajnom to je pitanje: šta dozvoljava čoveku da uprkos saznanju smrti deluje i živi kao da je smrt nešto izvan njega samog, kao da je smrt prirodna pojava!