Artnit

Često čujemo, da su siromasi zahvalni za milostinju. Neki od njih bez sumnje jesu, ali najbolji među siromasima nisu nikad zahvalni. Oni su nezahvalni, nezadovoljni, neposlušni i buntovni. I imaju potpuno pravo da budu takvi. Dobrotvornost osjećaju oni kao smiješno neprimjeren način djelomičnog naknađivanja, ili sentimentalnu darežljivost, koju obično prati neko drsko nastojanje sentimentalaca, da vrše tiraniju nad njihovim privatnim životima.

Bogataš sedi za stolom, puši. Ulazi siromah:

- Iscepao sam sva vaša drva, gospodine.

- Dobro. Telesna vežba mnogo prija. Veoma dobro izgledate. Obrazi su vam se sasvim zarumeneli.

U toku mojeg života, često mi je padala na pamet Herodotova reč koju mi je naveo g. Diboa: “Znaj da je sirotinja verna prijateljica Grčke. Nju prati vrlina, kći mudrosti i dobrog upravljanja.“ Ja zahvaljujem sudbini što sam se rodio siromah. Siromaštvo je bilo moj prijatelj dobrotvor; ono me je upoznalo sa pravom cenom dobara koja su korisna za život, i koju bez njega ne bih poznao; ušteđujući mi teret raskoši, ono me je posvetilo umetnosti i lepoti. Ono me je održalo u mudrosti i u hrabrosti. Siromaštvo je Jakovljev anđeo: primorava one koje voli da se u mraku bore s njim i oni izlaze na svetlost dana umornih mišića, ali sa življom krvlju, čvršćom kičmom, jačim rukama.

Svakodnevno nam se, razume se, pruža prilika da se divimo kršnim pljačkašima i sa nama se i čitav svet klanja njihovim bogatstvu, a njihov je život, kad se pobliže razmotri, samo dug zločin koji se svakodnevno ponavlja, ali ti ljudi uživaju slavu, počasti i imaju moć, njihova su nedela osveštana zakonima, dok, međutim, koliko god daleko zalazili u istoriju - a meni možete verovati kad je istorija u pitanju -