Artnit

Kada se zavesa podigla, pojavio se buljuk belih Vranjanki. Šalvare su zašuštale, dukati zazveckali, i zapevalo se Šano, dušo Šano... Ja pomislih da ćemo imati da gledamo nešto kao Đido, Riđokosa, Potera, niz šarenih "slika iz narodnog života", sa mnogo pesama i igara, i sa obaveznom svadbom na kraju. Ali, ukoliko se radnja razvijala, tragični karakter se sve više ispoljavao: poslednji čin, koji se ipak svršava svadbom, mrtvački je tužan. Za četiri čina čoveku ostaje srce stegnuto, i nije u stanju da se nasmeje. Da je Bora Stanković sledovao primeru dobrih starih dramatičara naših, on bi svoj komad, u živopisnom dijalektu svome, nazvao Koštana ili Žal za mladost.

Likovi Bore Stankovića su uglavnom tragični. Takav je i Hadži-Toma iz njegove poznate drame Koštana, koji je imao sve: ugled, položaj, novac, ali nije bio srećan. On je nepristupačna, osorna patrijahalnost, porodična ikona patrijahalnog morala. I u njemu je poezija Bore Stankovića, duboko unutra u tajnim skrovištima njegove duše. Njegov lik boji patnja, tuga, bol i žal za mladošću.

Dijalog između Mitketa i Koštane u četvrtom činu je verovatno najjače mesto u drami Koštana Bore Stankovića. Tu je naslikan jedan snažan emotivan deo života. U njemu ima nečeg toplog, dubokog, bolnog.

Kada su panduri poveli Koštanu u Banju za Asana, Koštana se baca pred noge Mitketu i preklinje ga da je spasi, da je vodi odatle, tamo... Pobeđen i slomljen on joj kaže: "I tamo zemlja, i ovde zemlja!... Zar gore? Gore je visoko, a dole-tvrdo!"

Pesnik kafanske, bekrijske romantike gazda Mitke, iz drame Koštana je jedan od najzanimljivijih i najosobenijih likova sveta Bore Stankovića. Mitke u sebi najpotpunije nosi Stankovićevo osećanje života i sveta - elegično i nostalgično. Njegova žal za mlados' je vapaj njegovih snova o životu, a čežnja je, bezmerna i beskrajna, i silno intenzivna da prožima celo njegovo biće, određuje ga i daje mu smisao.