Artnit

Nikad mu put do radionice nije izgledao tako dug. A i stario je, doduše. Mada je i dalje bio suvonjav kao trs loze, mišići se u četrdesetoj više ne zagrevaju tako brzo. Ponekad, čitajući sportske izveštaje u kojima su nekog tridesetogodišnjeg atletu nazivali veteranom, slegnuo bi ramenima. "Ako je on veteran", rekao bi Fernandi, "onda sam ja već za staro gvožđe." Međutim, znao je on da je novinar donekle bio u pravu.

Ipak je izbegavao mesta i četvrti u koje su navraćali umetnici. Kad bi naišao na nekog poznanika koji bi mu govorio o njegovom slikarstvu, uspamičio bi se. Imao je želju da pobegne, to je bilo očigledno, a onda bi doista i pobegao. Znao je šta govore čim ode: "Uobražava da je Rembrant", i sve se nelagodnije osećao.

Moram da izravnam račune s njim i s njegovim učiteljima, s mojim učiteljima koji su me obmanuli, s prljavom Evropom, svi su me obmanuli. Misija, samo im je ta reč bila u ustima, idite kod divljaka i kažite im: "Evo mog Gospoda, pogledajte ga, on nikad ne bije, nikad ne ubija, on zapoveda blagim glasom, okreće drugi obraz, on je među svim gospodarima najveći, njega izaberite, vidite kako me je on učinio boljim, vređajte me i uverićete se."