Artnit

I bezazlen čovek retko je kad pošteđen da jedanput ili više puta u životu ne dospe u sukob s lepim vrlinama odavanja poštovanja i zahvalnosti. Svako mora jednom da načini korak koji ga rastavlja od njegova oca, od njegovih učitelja, svako mora da oseti ponešto od tvrdoće usamljenosti, ma da većina ljudi mogu to slabo da podnesu, te uskoro opet poviju kičmu. - Od svojih roditelja i od njihova sveta, od "svetlog" sveta svoga lepog detinjstva, nisam se rastao sa žestokom borbom, nego sam se lagano i skoro nezapaženo udaljio i otuđio od njih. To me je bilo žao, i prilikom poseta svome zavičaju, to mi je često pričinjavalo gorke časove; ali to nije dopiralo do srca, moglo se podnositi.

- Zajedničko življenje, reče Demijan, to je lepa stvar. Ali to što vidimo da svuda cveta, to nije zajedničko življenje. Ono će se iznova roditi iz međusobnog upoznavanja pojedinaca, i ono će začas dati svetu drugi oblik. Ono što sad postoji kao zajedničko življenje, jeste samo stvaranje stada. Ljudi pribegavaju jedni drugima zato što se plaše jedan drugog, - gospoda za sebe, radnici za sebe, naučnici za sebe! A zašto se plaše?

Kad pesnici pišu romane, oni obično postupaju tako kao da su Bog, i kao da mogu poneku ljudsku povest da obuhvate celu celcatu pogledom i da je shvate, i da je tako pretstave kao da je Bog priča samome sebi, bez ikakvih velova, pošto je on svugde i na svakom mestu. To ja ne mogu, kao što uopšte pesnici ne mogu.

Biti nije nam dato. Struja smo samo,
Voljno utičemo u oblike sve:
U dan, u noć, u pakao i hram,
Prolazimo, da budemo goni nas žeđ.

Rođen sam 2. 7. 1877. godine u Kalvu (Švarcvald) kao sin misionarskog pisca i urednika J. Hesea. Moj otac je sa Baltičkog mora, majka je bila Švabica. Roditelji su živeli, iako sasvim bez imovine, u podnošljivim uslovima i nikada nisu štedeli na meni. Godine 1880. moj otac se preselio u Bazel i tamo je ostao do 1886. godine. Tamo sam proveo srećne godine detinjstva.

Nemam reči da ti kažem
šta si učinila sa mnom.
Tražim noć da se sklonim,
od sunca da pobegnem.

Uz sećanje na san pojavljivalo se svetlucajući uvek novo zavodljivo osećanje, već zbog bolnog sjaja usled oproštaja i neponovljivog. Potom su se pojavila razmišljanja, koja pripadaju buđenju i svesnom stanju, a san i sreća bili su daleko, a kada sam ustao iz kreveta skoro sve je nestalo i ništa mi nije preostalo osim tihog plašljivog osećanja zbog gubitka i pokradenosti, pomešano sa osećanjem koje je bilo slično osećanju loše savesti, kao da sam učinio nešto glupo, kao da sam samom sebi naškodio ili samog sebe prevario.

"Sopstvenu volju" ima svaka stvar na Zemlji, upravo svaka. Svaki kamen, svaka trava, svaki cvet, svaki grm, svaka životinja živi i radi samo prema "sopstvenoj volji" i na tome počiva to što je svet dobar, bogat i lep. To što postoji cveće i postoje plodovi, što postoje hrast i breza, konji i kokoške, zlato i ugalj sve to postoji iskjučivo zbog toga, što i najmanja stvar u svemiru ima sopstvenu "volju", nosi u sebi sopstvene zakone i savršeno sigurno i odlučno sledi svoj zakon.

Da li si mogla da zaboraviš
da je tvoja ruka nekad u mojoj ležala,
i da se neizmerna radost
iz tvoje ruke u moju,
s mojih usana na tvoje prelila,

Rana je bridela dugo. Sidarta je morao da preveze preko reke mnoge putnike koji su vodili sa sobom sina ili kćer, i nijednog od njih nije mogao da gleda, a da mu ne zavidi, a da ne pomisli: "Eto, tolike hiljade imaju tu najdražu sreću, zašto sam ja toga lišen? I opaki ljudi, pa i lopovi i razbojnici imaju decu, vole ih i njihova deca vole njih, samo ja to nemam." Razmišljao je, eto, tako prosto, tako nerazumno, toliko je postao sličan detinjim ljudima.