Artnit

Pred crnom kutijom Karža mu govori da malo pomeri glavu, prvo ovako, onda onako. Čini kao što mu se govori, u glavi koja se jedva pomera besprekorni stihovi, nepomične strofe, stih sustiže stih kao jedan talas drugi, kao vetar. Polustihovi se njišu, prema seljančici cure slogovi dvanaest po dvanaest, na sav glas ona plače i smeje se. Ona je to napisala. Sišla je s Parnasa. Nebo iznad je veliko kao otac. Već duže vreme Rembo više ne diše. Karža okida. Na halogene soli svetlost se baca, spaljuje ih. U tom času Rembo žali za Evropom.