Artnit

Vrednosti se ne nagomilavaju: jedan naraštaj donosi nešto novo samo na taj način što poništava ono što je bilo jedinstveno kod prethodnog pokoljenja. To još više važi kad je reč o sledu epoha: Renesansa nije uspela da “spase“ dubinu, maštovitost i divljaštvo Srednjeg Veka; Vek Prosvećenosti, sa svoje strane, preuzeo je od Renesanse samo osećanje univerzalnosti, bez patetike, koja je davala pečat fizionomiji Renesanse. Moderne varke gurnule su čoveka u vrtlog egzistencije: on je u njima izgubio svoje večne osnove, svoje “suštastvo“.

Nemam argumente za život. Može li onaj koji je dospeo do granice još posezati za argumentima, uzrocima i posledicama, moralnim obzirima itd.? Očigledno, ne. Njemu za život ostaju samo bezrazložni motivi. Na vrhuncu beznađa, strast apsurda je jedina koja još baca demomnsku svetlost na haos. Kada ideali, moralni, estetski, religiozni, socijalni itd. nisu više kadri da upravljaju životom i da mu odrede kraj, kako se život može održati a da ne postane praznina? Samo vezivanjem za apsurd, kroz ljubav apsolutno nepotrebnu, to jest za nešto što ne može poprimiti konzistentnost ali što kroz sopstvenu fikciju može da stimuliše životnu iluziju.

Najveća glupost koju je ljudski um izmislio jeste oslobađanje kroz ubijanje želje. Zašto zauzdavati život, zašto ga uništiti za tako mali dobitak kao što je potpuna ravnodušnost, oslobađanje koje ništa ne znači.

Sve što je u vezi sa večnošću neizbežno se svodi na otrcanu frazu. Svet na kraju prihvata bilo kakvo otkriće i predaje se bilo kakvoj drhtavici, samo ako je pronađena njena formula. Ideja o sveopštoj bezvrednosti svega, - opasnija od svih nesreća, - svedena je na očiglednost: svi je prihvataju a niko joj se ne prilagođava. Strahota poslednje istine tako je pripitomljena; postala je pripev na koji ljudi više ne misle, napamet naučivši nešto što bi, samo naslućeno, moralo da ih gurne prema ponoru ili prema spasenju. Vizija ništavnosti Vremena dala je svece i pesnike, i očajničke poruke nekolicine usamljenika, zaljubljenih u anatemu...

Uistinu, osećao sam potrebu za ludilom kao što drugi osećaju potrebu za mudrošću ili novcem. Ideja da jedna stvar postoji ili bi mogla postojati, bez obzira na moju težnju za rušenjem, izazivala je u meni nastupe besa i činila da noćima drhtim. Tada sam shvatio zašto ljudsko zlo umnogome prevazilazi životinjsko: jer naše, bez mogućnosti da se odmah ostvari i smiri, raste, akumulira se, intenzivira i prevazilazi.

I do određene tačke bio sam zahvalan svojoj zemlji jer mi je dala izuzetan razlog za patnju. Voleo sam je iako nije ispunila moja očekivanja. Bio je pravi čas: verovao sam u veličinu nesrećnih strasti. Neizmerno sam voleo da budem dovođen u iskušenje: a konačnim pitanjem činilo mi se upravo to što sam rođen u svojoj zemlji.