Artnit

Bez kavana i novina bilo bi teško putovati. Novine tiskane na našem jeziku i mjesto gdje se uvečer pokušavamo družiti s ljudima, dopuštaju nam da prisnim pokretima oponašamo čovjeka kakvim smo bili kod kuće, a koji nam se na udaljenosti pričinja tako stran. Vrijednost putovanja zapravo leži u strahu. Putovanje u nama lomi neku vrst unutarnje dekoracije.

Nikad mu put do radionice nije izgledao tako dug. A i stario je, doduše. Mada je i dalje bio suvonjav kao trs loze, mišići se u četrdesetoj više ne zagrevaju tako brzo. Ponekad, čitajući sportske izveštaje u kojima su nekog tridesetogodišnjeg atletu nazivali veteranom, slegnuo bi ramenima. "Ako je on veteran", rekao bi Fernandi, "onda sam ja već za staro gvožđe." Međutim, znao je on da je novinar donekle bio u pravu.

Usred rata 1943, Alber Kami je objavio svoj esej. “Mit o Sizifu“ čitao sam početkom pedesetih. Ali već pre toga, bez poznavanja takozvanog apsurda, blesav kakvog me je rat napravio, već sam, kao dvadesetogodišnjak, bio na ti sa egzistencijalizmom i svim njegovim pitanjima. I onda kad mi je pojam apsurda postao ličnost, kad sam (zgađen lažnom hrišćansko-marksističkom nadom) shvatio vedrog čoveka koji gura kamen kao nekoga ko uzaludnim guranjem ismejava prokletstvo i kaznu, potražio sam svoj kamen i s njim postao srećan. On mi daje smisao. On je ono što jeste. Nijedan bog, niti bilo kakvi bogovi ne mogu da mi ga oduzmu; to bi onda značilo da su pred Sizifom kapitulirali i pustili kamen na brdo. To bi bilo dosadno i ne bi vredelo više nikakve želje.

Odrastao sam na moru i siromaštvo mi je bilo blistavo, potom sam izgubio more i svaka raskoš mi je izgledala siva, a beda nepodnošljiva. Otada čekam. Čekam brodove u povratku, dom na vodi, prozračan dan. Strpljiv sam, učtiv sam iz svih svojih sila. Viđaju me kako prolazim lepim, učenim ulicama, divim se predelima, pljeskam kao svi ostali, rukujem se, ali nisam ja taj koji govori. Hvale me, ja malo sanjarim, vređaju me, jedva da se iznenađujem. Potom zaboravljam i smešim se onome koji me vređa ili suviše učtivo pozdravljam onoga koga volim. Šta da radim kad imam dobro pamćenje samo za jednu jedinu sliku? Preklinju me da najzad kažem ko sam. “Još ništa, još ništa...“

Nema više pustinja. Nema više ostrva. A ipak se za njima oseća potreba. Da bi shvatili svet, treba ga ponekad ostaviti; da bi bolje služili ljudima, treba ih neko vreme držati na otstojanju. Ali gde naći samoću potrebnu snazi, dug predah kada se duh sabira a hrabrost meri? Ostaju veliki gradovi. Samo i tu su još potrebni uslovi.

Proturječnost je u tome što čovjek odbija svijet kakav jest ne pristajući da bježi iz njega. Zapravo, ljudima je stalo do svijeta i većinom ga ne žele napustiti. Ne samo što ga ne žele zauvijek zaboraviti, nego i pate što ga ne mogu dosta posjedovati, ti neobični građani svijeta, prognani u vlastitoj domovini.

Dešava se da se dekor sruši. Ustajanje, tramvaj, četiri sata u kancelariji ili u fabrici, obrok, tramvaj, četiri sata rada, obrok, san i ponedeljak utorak sreda četvrtak petak i subota u istom ritmu, ovaj put se najčešće lako sledi. Ali jednog dana, pojavljuje se "zašto" i sve započinje umorom u znaku čuđenja. "Započinje", to je značajno.

Sreća i apsurd su dva sina iste majke zemlje. Oni su nerazdvojni. Pogrešno bi bilo reći da se sreća nužno rađa iz apsurdnog otkrića. Dešava se isto tako da se osećanje apsurda rađa iz sreće. "Smatram da je sve dobro", kaže Edip, i ta reč je sveta. Ona odjekuje u okrutnom i ograničenom čovekovom svetu. Ona nas poučava da sve nije iscrpljeno, i da i nije bilo iscrpljeno. Ona proteruje iz ovog sveta Boga koji je u njega ušao sa nezadovoljstvom i nastojanjem da se žive beskorisne patnje. Ona od sudbine stvara ljudski posao, koji treba da bude utvrđen među ljudima.

Malo je dela koja su tako oštra u svom razvoju kao što je to Zamak. K... je naimenovan za geometra zamka i on stiže u selo. Ali od sela do zamka je nemoguće stići. Tokom stotinjak stranica, K... će se truditi da pronađe svoj put, on će da preduzme sve, služiće se lukavstvom, okolišaće, nikad se neće naljutiti, i sa iznenađujućom verom želeće da započne posao koji mu je poveren.

Zalud sam mu govorio da je jedini način da čovjek ne bude odijeljen od drugih da ima čistu savjest; pogledao me pakosno i rekao: "Po tom računu nije nikada nitko ni s kim." I onda: "Samo vi mene slušajte: ako hoćeš ljude da složiš da budu zajedno, pošalji im kugu; to je najbolji način. Ma gledajte oko sebe!"