U pesmi Mesečina data je metaforična slika čovekove duše. Ovde se pojavljuju maske i ples, fantastično prikrivanje, dok vodoskoci jecaju vitki u slepom zanosu, a ptice sanjaju u borju. Ovaj kovitlac sugestivnih slika na mesečini govori o čovekovoj duši. Čuje se zvuk laute. Pesma se sa mesečinom spaja. Tužna i lepa mesečina priziva jednostavne želje za lepotom, ljubavlju i mirom, a muzika budi osećanja.

Iz pesme izvire atmosfera velikog razoćarenja. Ljudi više ne veruju u sreću, u ljubav, u sjajan život. Ova atmosfera nagoni na razmišljanje i traženje odgovora na pitanja: da li se ljubav i sreća mogu naći u stvarnosti. Centralna metafora, mesečina sugeriše da svako nosi jedan svoj "unutrašnji pejzaž" u okviru koga se paradoksalno formiraju i lepota i tuga. Dihotomija između bića i izgleda, između fizičke lepote i tuge je jedna od najvažnijih tema. Verlen ukazuje na nemogućnost postizanja potpune sreće u životu, kao i u zagrobnom životu, koji simbolizuje duša. Zato će želja čoveka za savršenstvom ili romantičnom ljubavlju neminovno ostati neostvarena. Prava suština postojanja čoveka se očigledno ne vidi na površini.

U pesmi Mesečina Pol Verlen izražava melanholična i setna osećanja melodičnim stihovima. Sa ovom pesmom nagovestio je nova pesnička raspoloženja koja će se iskristalisati kao impresionizam.