Horacio dolazi u Elzinor zbog sahrane starog Hamleta. On se pojavljuje na samom početku drame, pre Hamleta U prvoj sceni prikazan je kao obrazovan mlad čovek, otvorenog duha i spreman da poveruje u ono što vidi svojim očima. Od njega se očekuje da se obrati Duhu i koji to čini, njemu pripada komentar o mogućem značenju pojave prikaze, i on predlaže da odmah obaveste Hamleta o onome što su videli. Njemu je dat dug govor u kome se izlaže politička pozadina zbivanja u Danskoj.
Horacio je dobar i valjan čovek pošto ga Hamlet prima kao takvog i iskreno se obraduje kada ga vidi. Hamlet dočekuje Horacija: kao najdražeg i iskrenog prijatelja kome odmah otvara svoju dušu: ''Voleo bih više da sam se na Nebu sa najgrđim dušmaninom sreo, no što doživeh taj dan, Horacio!'' Njegov stav prema Hamletu, način na koji mu se obraća pokazuje da je duboko odan Hamletu i da mu se divi. On uzdržano i dostojanstveno odgovara na mahnito i ćudljivo ponašanje Hamleta kada se ovaj vraća posle razgovora sa Duhom. Horacijevo prisustvo čini da melanholija, koja žestoko pritiska Hamletov um, ne uspeva da ga definitivno i zamrači.
Horacio je prikazan kao otmen i uglađen čovek sklon filozofiranju. Skoro sa svima na dvoru lako stupa u razgovor, od stražara do kraljevskog para. Hladnokrvan, škrt na rečima, postojan, nepodmitljiv, strogo disciplinovanih osećanja i kao što primećuje Hamlet, ''s jednakom hvalom'' prima i dobro i zlo. Tražeći čoveka koji nije rob strasti, Hamlet ga nalazi u Horaciju. Jer, Horacio kao da je izmaknut od matice strasti koja nosi glavne likove u drami. Prisutan je kao mirna figura, pokazatelj srednjih vrednosti na skali raspoloženja i psihičkih stanja. U poslednjoj sceni njegov lik doprinosi završnom utisku da prevagu među preživelima odnose zdrave snage.
