Miloš Crnjanski je napominjao da je Lament nad Beogradom nastao u raspoloženju koje je prethodilo tezama iznetim u Romanu u Londonu, a kasnije je to i objasnio: "Subotom i nedeljom odlazio sam u mestašce na obali Kuden bič. Tu, kraj mora, razmišljao sam o povratku u zemlju. Moj "Konak" je već publikovan u domovini, ali sam i dalje strahovao. Emigrantska štampa me je napadala govoreći, pored ostalog, da je "Konak" finansiran od Udbe. Žudeći za Beogradom, napisao sam ovu poemu. To je razmišljanje o životu koji je moj, a nije onakav kakvog sam želeo... Moja poezija je kao grafikon, kao barometar moga života: taj barometar pada, od ushićenja, patriotske egzaltacije, živa mog života se spušta ka boli i, najzad, labudovoj pesmi: "Itaka", "Stražilovo", "Serbija", "Lament nad Beogradom", finito!, Četiri čina jednog života. Teatar: spustite zavesu! "Lament" je predosećanje kraja: tu nema ni traga mladosti, melanholija je uzela maha i bilo bi smešno kada bih nastavio da pišem poeziju."
Poema Lament nad Beogradom je bila dugo u rukopisu sve dok je 1962. godine Miloš Crnjanski nije dao svom prijatelju i pesniku Dragoljubu Aćimoviću da je objavi kao bibliofilsko izdanje u Johanesburgu, gde je ovaj živeo. Ovo izdanje poeme štampano je u samo 75 primeraka. Poema je ubrzo štampana i u beogradskim Književnim novinama, i bila shvaćena i kao najava pesnikovog povratka u domovinu.
Lament nad Beogradom se može prevesti kao Plač nad Beogradom. Kada su Miloša Crnjanskog pitali: zašto "Lament"? Odgovorio je: "Zato što sam uvek hteo da živim u Beogradu... a živeo sam dugo, svugde, potucao se svuda, pa - kad zalelečem, daleko... naiđe mi Beograd koji me teši, sa svim mojim prijateljima, varoš koja mi govori utehu... pa sam "Lament" i pisao razgovarajući s Beogradom i misleći uvek na njega! A žena mi se uvek smeje kad joj kažem: ja sam tebe uzeo samo zato što sam te našao u Beogradu! Jer ja sam, tada, došao iz nekadašnje Austrije, preko Beograda, i nju sam našao..." Miloš Crnjanski kaže: "Zavičaj je ono što izaberete - za mene je to Beograd, za mene je to Srbija."
U Jugoslaviju se Miloš Crnjanski vraća 1965. godine. U Beogradu je i preminuo 30. novembra 1977. godine. Sahranjen je u sumrak snežnog, 2. decembra 1977. godine u Aleji velikana, uz recitovanje Lamenta nad Beogradom.
Jedan od najznačajnijih slikara Beograda, Momo Kapor ima sliku sa istim melanholičnim naslovom, Lament nad Beogradom. Na grafici Beograđanka napisao je: "Beograd ne voli da se slika. Mrzi ga da pozira. Mrda se. Ne ispada lepo na fotografijama, i uvek liči na neko drugo mesto. Nije to Pariz, koji ume da se mazi sa slikarima. Ni London, koji zna da se umiljava fotografima. Ni Rim, što se kiti suvenirima. Ni Beč, zgodan da se ugravira u pepeljaru. Ni Moskva, koja lepo izgleda kada se smesti u staklenu kuglu sa snežnim pahuljicama. Ni Berlin, od koga mogu da se naprave divni privesci za ključeve. Ni Budimpešta, koja voli da bude naslikana iznova na šarenim tanjirima ispod pilećeg paprikaša." Pa ipak Momo Kapor je četkicom ispisivao najznačnije stranice boemske, ali i kulturne hronike Beograda. Slikao je tvrđavu na Kalemegdanu, Adu, Hram Svetog Save, Sabornu crkvu, i Beograđane.
Miloš Crnjanski i Momo Kapor su se posle mnogo godina "sreli" u jednoj od najlepših knjiga o Beogradu, Lament nad Beogradom, koja je izdata 2010. godine i u kojoj se nalazi istoimena poema Miloša Crnjanskog. Na njoj se nalazi čuvena slika Mome Kapora Lament nad Beogradom i ilustrovana je sa tridesetak slika i pedesetak crteža Mome Kapora. Lament nad Beogradom Mome Kapora nostalgično sašaptava sa stihovima Miloša Crnjanskog.
