Vladislav Petković Dis u pesmi Tamnica peva o životu kao o privremenom trajanju bez reda, smisla i bez lepota i radosti. Poput Laze Kostića kreće se u prostorima, između sna i jave. Stihovi Tamnice o čoveku, životu i snovima su puni pesimizma i gorki. Svaka strofa započeta je i završena istim stihom što doprinosi punoći kazivanja pesnika. Prvi stih - "To je taj život gde sam pao i ja" - se nadovezuje na naslov pesme i sa njim čini jednu semantičku i simboličku celinu.
U pesmi Tamnica je prisutan motiv pada čoveka, koji uvek dolazi na svet bez znanja i volje. Poreklo, rađanje je za pesnika čin pada na zemlju za koji čovek nije kriv. Uz bol i suze u prvom dodiru sa životom, čovek počinje svoj život pod nebeskim svodom. Prihvatajući telo čovek ne zna da ga ono vezuje za krv i za jedan oblik na čije menjanje ne može da utiče. Čovek sanja o lepoti i očima "što zovu kao glas tišina", boluje svet jada, živi u zemaljskom svetu prolaznosti u kome su zvezde pobegle iz očiju. Njegovo postojanje na zemlji je sve bolnije, zato što je svestan ranijeg, idealnog života, opštenja sa božanstvom, doživljavanja nirvane i potpunog oslobođenja. Pesniku se život nudi kao začarani krug bez mogućnosti izlaza iz njega, kao tamnica, čemer, jad. Zemaljski život postaje tamnica, u koju je bačen pesnik. Kada se brutalno probudi iz sna, u njegovoj glavi još uvek kruži svest o ranijem postojanju.
Pesma Tamnica je izgrađena na tri osnovna simbola - tamnice, zvezda i očiju. Pesnik doživljava tamnicu kao simbol čovekovog zatočenja još od samog rođenja. Oči u sebi imaju odsjaj maglovite preegzistencije i ispunjene su lepotom. Zvezde su deo čovekove preegzistencije, a rođenje je odvajanje od zvezda i početak tamnice života. Oči, kao i zvezde, su izvan granica neposrednog postojanja čoveka.
Pesma Tamnica Vladislava Petkovića Disa počinje sa fizičkom genezom kao metaforičnim jezgrom, zatim evocira trenutak buđenja svesti i čula, i na kraju nastaje osnovno uočavanje onih istina koje su, po njemu, bile potisnute rođenjem, ili uništene. Ona je simbol potpune otuđenosti pesnika koji ne može da nađe mesto u životu, a kome je ostalo samo prisećanje na neku daleku i drugačiju preegzistenciju. Disova vizija pada iako se oslanja na mit, stoji u najvećoj suprotnosti sa religijskim shvatanjima. U njoj nema, ni iskupljenja, ni povratka u nevine daljine.
