Artnit

Utorak, 01 Oktobar 2013 18:27

Očajna pesma Istaknut

Edvard Munk - Par na obali Edvard Munk - Par na obali

Ljubav je veoma čest motiv poezije Milana Rakića. Njegova ljubavna poezija je često duboko senzualna, oslobođena sentimentalnosti i isprepletena bogatim refleksijama. Jedna od njegovih najpoznatijih ljubavnih pesama je Očajna pesma u kojoj se prepliću motivi ljubavi i prolaznosti života. Ona odzvanja bolnim jaukom zbog neumitnog odlaska mladosti i strasti.

U Očajnoj pesmi ljubavno osećanje gubi lepotu i gasi se pred bolnim saznanjem da je svaka sreća samo privid i prolaznost. Vrela ljubav i strast počinje da se pretvara u nemoćnu, lelujavu apstrakciju. Jedna žena izaziva tople, crvene cvetove strasti i radosti, ali oni dobijaju tamniju otrovniju boju. Pesnik želi da se sav preda životu i radostima prave i velike ljubavi, "da duša moja najzad bude sita". Ali, pred tom moći i čudesnom lepotom žene u pesniku se javlja pomisao da je život čoveka samo jedno trajanje. Čini mu se da i duša strepi pri pomisli da će jednom sva čula "redom da zaneme", a strasti da "prođu kao dim i pena". Ta pomisao se kao očaj useljava u njegovu svest. Očajanje izrasta iz stravičnog osećanja emocionalne i telesne nemoći koje će doneti starost.

Žena je u Očajnoj pesmi zaista kriva što je srce zapištalo, ali je postala i blaga utešiteljka koja vida rane. I onu najtežu ranu, svest o stalnom raspadanju i prolaznosti svega, blaže usta drage, jer živome daju da zaboravi da je živ i tako oseti sreću.

Očajna pesma se završava u grču, jer pesnik zna da će u duši rasti niz crnih beda i staračkih zala i prigušen umor nekadašnje strasti. Zato je ljubav "kad kosa sedi" otmena i čedna, zato ima mnogo fine sete, toliko umora, toliko blagog mirenja i klonuća. Pesmu prožima bol zbog odlaska mladosti, strah se preobražava u setu. Iako grč na kraju pesme postaje sve bolniji, život se ipak stoički uzvisio "veličinom jada".

Pročitano 4243 puta

Ostavi komentar

Vi ste ovde: Home Pero Očajna pesma