Stevan Sremac je Zonu Zamfirovu napisao na osnovu istinitog događaja koji se odigrao u Prištini krajem XIX veka. Celu priču je čuo od Branislava Nušića, koji je 1895. godine bio srpski konzul u Prištini. U osnovi priče je dosetka siromašnijeg mladića iz nižeg zanatlijskog staleža da pomoću lažne otmice kompromituje bogatu devojku iz višeg čorbadžijskog staleža i prisili njenu porodicu na popuštanje. Sremac je bio oduševljen pričom i zamolio je Nušića da mu dozvoli da je obradi. Jedini uslov koji je izrekao Nušić bio je da u delu ne spominje Prištinu, jer je u kući čorbadži-Zamfira mnogo dobrih kafa popio. Sremac je na to odgovorio: "Odvešću ja tvoju Zonu u moj lepi Niš. Neće je tamo ni rođeni tatko prepoznati".
U središtu romana Zona Zamfirova je ljubavna priča između Mana kujundžije i Zone, kćeri čorbadžije Zamfira u starom Nišu. Razvijajući tu ljubavnu priču, u kojoj se ljubav bori sa staleškim preprekama koje dele mladića i devojku Sremac daje toplo bojenu i živo dokumentovanu hroniku vremena. U celoj Zoni Zamfirovoj oseća se dolazak novog vremena. Sremac je prelazni karakter doba dao više u odlasku staroga, nego u dolasku novoga. On se zadovoljio da potvrdi izvesne društvene oznake bez traženja njihovih dubljih uzroka.
Između dvoje mladih se isprečio jasan i ledeno hladan ustaljeni red podele na golemaše i fukare. Sukob Zamfirovih i Manovih je ograničen samo na borbu dve porodice iz suprostavljenih staleža. Ali u njoj se nazire i borba dva staleža u okviru novih političkih i društvenih tendencija, i uslova. Mada Sremac nastoji da ga reši sukobom i borbom ženskih govorljivih jezika, on ipak dobija šire okvire sukoba i borbe dva vremena, krupnih društvenih promena. Tako Mane uspeva da se osveti umišljenoj čorbadžijskoj kćeri i njenom ocu. On je imao moćne saveznike: malograđanski mentalitet, banalnu radoznalost, strast za ogovaranjem. O Zoni se pevaju pesme iz podsmeha, nju bije glas "pobegulje" koji joj snižava ugled u zajednici. U toj borbi pobeda Manova nije samo pobeda njegove individualne taktike, kao što Sremac želi da objasni, već pobeda naprednijeg i više demokratskog duha vremena.
Zona Zamfirova je najbolje komponovano delo Stevana Sremca. Opisi, razvijeni dijalozi, epizode, pa i umetnute priče su podređeni ljubavnoj priči. U njemu su oštro izvučene osnovne linije, postignuta puna ravnoteža između glavnog i sporednog, delova i celine. Dijalozi su dati u koloritnom starom niškom dijalektu. Sremčev realistički metod je razvijen do faktografskih podataka, do reljefne psihološke celovitosti, do pune životne ubedljivosti.
