Zdele nikad nije trebalo prati, dečaci su ih grebli kašikama dokle god ne bi ponovo zablistale; i kad bi svršili taj posao (koji nije nikad dugo trajao, jer su kašike bile isto tako velike kao zdele), počeli bi piljiti u kazan, tako željnim pogledima kao da bi hteli da progutaju i same opeke kojima je bio ozidan; i za to vreme su s najvećom revnošću lizali prste, u nameri da skinu i najsitniju trunčicu kaše koja se zadržala. Dečaci imaju odličan apetit. Oliver Tvist i njegovi drugovi su tri meseca trpeli muke polaganog umiranja od gladi, najzad su od gladi postali toliko 'alapljivi i u toj meri podivljali da je jedan dečak, koji je za svoje godine bio isuviše izrastao i koji nije bio naviknut na takav život (jer mu je otac nekad držao narodnu kujnu), namršten nagovestio svojim drugovima da se može dogoditi, ako svakog dana ne dobije još po jedan čanak ovsene kaše, da jedne noći pojede dečaka koji spava pored njega, a koji je slučajno bio nejako i malo dete. Pogled mu je bio divljački izbezumljen od gladi, i oni su mu potpuno verovali. Održano je savetovanje: vukli su kocku ko će večeras posle večere da se javi upravniku doma i da zatraži povećani obrok. Kocka je pala na Olivera Tvista.
Iz romana Oliver Tvist
