Sad su me ostavili samog sa bićem, ne, nisu me samo ostavili, zatvorili su me sa bićem koga se najviše bojim: sa samim sobom.
Znaš li kako je to kada si ostavljen sam sebi, kada si predat na milost i nemilost samome sebi, kada si usamljen sam sa sobom? Ne mogu da tvrdim da je to na svaki način strahoviti, ali jedna je od najluđih avantura na ovom svetu: sresti samoga sebe. Tako se sresti kao ovde u ćeliji 432: go, nemoćan, usretsređen samo na sebe, bez razloga i razonode, i bez mogućnosti delanja. To najviše lišava dostojanstva: biti bez mogućnosti da se išta učini. Nemati bocu, da se pije i razbije, nemati peškir za vešanje, nemati nož za provaljivanje i prerezivanje žila, nemati pero za pisanje - nemati ništa - sem samoga sebe.
... Vrata ćelije su bila zatvorena tako dobro kao orah, kao da nikad nisu ni bila otvorena. Kao kod oraha znalo se - ne može da se otvori lepim, mora da se provali. Tako su čvrsto bila zatvorena vrata. Survavao sam se, ostavljen sam sa sobom, u bezdan, ali tada se pauk izderao na mene kao kaplar: Slabiću! Vetar mu je pocepao mrežu, i mravljim trudom je pauk potiskivao novu iz sebe i prihvatio je mene, teškog šezdeset i dva kilograma, svojom kao dah tananom niti. Zahvalio sam mu se, ali se on uopšte nije obazirao na to.
Tako sam se postepeno naviknuo na sebe. Tako lako se to očekuje od drugih, a sami sebe ne možemo da podnesemo. Ipak sam malo - po malo našao da sam sasvim zabavan i veseo - i dan i noć sam otkrivao najčudnovatije stvari u sebi.
Iz priče Maslačak (zbirka priča Generacija bez milosti)
