Ali je ipak volela da ponekad na jedan takav pogled i odgovori pogledom. Bilo joj je to osobito zadovoljstvo da jednim takvim pogledom ohrabri koga, da mu ulije neke nade, da ga zaludi, a posle da ga odbaci. Onako, kao i za sve velike i srećne osvajače što priča istorija da za njih nema više nikakve draži ono što im je, takoreći, već pred nogama, nego da ih drži i budi u njima novu osvajačku glad samo ono što je još nepobeđeno i neosvojeno, što ohola čela prkosi, - tako i za lepu Zonu nije imalo draži ono što je već pobedila i zaludila, nego je interesovalo i dražilo ono što ravnodušno kraj nje prolazi, što je ne gleda i ne osvrće se za njom. I već zbog samoga toga nije nikakvo čudo što je i Mane kujundžija - čapkun-Mane nazvani - morao ući u ovu pripovetku, ako nikako drukčije, a ono makar kao epizoda. A što je Mane naposletku izišao čak i kao glavni junak, to je bila - pored već poznate karakterne crte Zonine - prirodna i logična posledica još i karaktera njegovog, i ašiklijske, tako da kažem, taktike njegove, - kao što će se već sve to lepo, jasno i očigledno docnije iz pažljivog čitanja uvideti.
Iz romana Zona Zamfirova
