Pokušah da smirim ustreptale nerve vinom i ležanjem, ali mesto me nikako nije držalo - pijanstvo od slobode gonilo me da skačem i vičem i objavim svima da više nema vraćanja među prašnjave hartije od sedam do dva!
Ali posle pola sata počeh da tonem u živo blato depresije.
Kada čovek stekne na ovakav način slobodu, odjedanput ga obuzme ludački strah. Oseti se izgnanim iz velike zajednice ljudi koji nešto zajednički obavljaju. Ma šta mislio o bivšem zaposlenju, "Forpas-pres" me je ipak godinama štitio svojim smešnim naslovom i lažnom ozbiljnošću masivne Palate "Balkanija"; bio sam jedan od forpasovaca, zaštićen ustrojstvom mravinjaka. Odjedanput, više nisam nigde spadao! Ne, nije to strah od gladi i besposlice! Poreklo te slatke i bolne jeze što mi mili niz kičmu treba tražiti u iznenadnom nepripadanju. Sada sam izvan svega. Ljudi će me pitati: "A čime se vi bavite?" Šta da im odgovorim? Kako im reći: ničim! Letujem. Možda bih mogao da se prodajem za pisca? Ali, pitaće me šta sam napisao? Autobiografiju i Brodski dnevnik! Gde su mi knjige? Koje knjige?
Jednim jedinim potezom izbrisao sam dugogodišnju hronologiju koju sam sledio od prvog razreda osnovne škole, pa sve do zaposlenja za ceo život. I sam se zapanjih kako je to lako, a nepopravljivo u isti mah? Nađoh se usred velikog raspusta bez kraja i konca. A šta ako se to pozno letovanje pretvori u bolovanje?
Iz romana Ada
