Stevan Raičković oblikuje pesmu Kamena uspavanka u sonet. Sastoji se od četiri strofe - dva katrena i dva terceta. U trinaest stihova soneta, sem u trinaestom stihu, muzikalno se usklađuju rime (zatečeni, zaneseni, u seni, zaljubljeni, kameni, ubijeni, peni, izvijeni, ne veni, neveni, umoreni, okreni, skameni).
Dominantni motivi u pesmi su prolaznost i smrt. Stevan Raičković se obraća svemu što je esencija života i što ima oblik nekog trajanja. Njegovo obraćanje ima intonaciju i opraštanja od svega što je na neki način bilo od nekog značaja za njega ili za čoveka uopšte.
U prvoj strofi pesme pesnik se obraća ljudima, dobrim, gorkim, zanesenim, zakrvavljenim i zaljubljenim. Poziv na kamenu uspavanku odnosi se na ljude, ali i na ruke u travi, na usta u seni. U pokretu ruku i dodiru usta sublimisani su svi uzdasi i treptaji duše, svi izlivi nežnosti i topline, čitav jedan kosmos od ljudske sreće.
I u drugoj strofi pesnik se obraća čoveku. Pred neminovnošću iščezavanja i gubitka, svi su jednaki - oni zakrvavljeni od besa, mržnje, osvete, i oni zaljubljeni. Svi treba da potonu i zarastu u plav san kameni, san u kome sve miruje. On se obraća i vodama i mostovima, koji su simboli ljudskih plemenitih namera da se premosti svaka praznina, da se sve poveže, i svemu postojećem da jedan viši smisao.
U trećoj strofi pesnik kaže biljci da ne vene, jer bez nje nema raskoši i punoće ovog sveta, a ni pravog ljudskog ushićenja lepotama sveta.
Svi stihovi u pesmi se završavaju pravilnom, čistom rimom, a samo se pretposlednji stih u četvrtoj strofi - izgovori tiho ovo ime - izdvaja, ostaje bez rime i potrebne eufonije. Pesnik za let ptice vezuje svoje ime. Izdvajajući sebe iz prirodnog jedinstva i poretka stvari i bića, i tako naglašava da on nije toliko bitan u odnosu na one vrednosti i mnoštva koja nestaju. Pesnik poručuje ptici da se okrene njegovom liku, izgovori njegovo ime i da se u vazduhu skameni. On želi da ptica ostane večna u toj svojoj lepoti, da bi odraz njegovog lika u očima ptice postao večan. I pesnik će tako ostaviti trag i pobediće prolaznost.
U pesmi Kamena uspavanka Stevan Raičković povezuje dva suprotna simbola, kamen i san stilskom figurom koja se zove oksimoron. Kamen simbolizuje večnost, a san bekstvo od stvarnosti, smrt, ali i večnost. Uspavanka je nežnost, ljubav, smirenost, spokojstvo, opuštenost i zato traje večno. Pesnik upućuje poziv na san svevremeni, da se sve u prirodi okameni. Sve treba zaustaviti da bi se sačuvao jedan savršen trenutak u kome će se ovekovečiti lepota i smisao ljudskog postojanja, da bi se izbegla smrt, zaustavila prolaznost. Ptica koja simboliše slobodu, visinu, nebo, umetnost postaje okamenjena forma koja će pobediti vreme i smrt.
