Svaki je od njih svestan da će izložiti svoju glavu, grudi, stomak, celo telo puškama koje ga vrebaju, granatama, bombama skupljenim i spremnim, i naročito metodičnom i skoro nepogrešnom mitraljezu - svemu onome što ga čeka u tom stravičnom muku - pre no što on naiđe na druge ljude koje on treba da ubija. Nisu oni bezbrižni za svoj život kao što su to razbojnici, niti obuzeti besom kao divljaci. Uprkos propagande kojom im pune glave, oni nisu razdraženi. Oni su daleko iznad nagonske razjarenosti. Nisu opijeni, ni alkoholom, ni duhovno. U punoj svesti, kao u punoj snazi i zdravlju, oni su se okupili tu, da još jednom prime na sebe ulogu sumanutih nametnutu svakom čoveku ludilom ljudskog plemena. U njihovom ćutanju, njihovoj nepomičnosti, u maski mira i pribranosti koja im nadljudski steže lica, eto, oni se sad opraštaju sa životom, sanjaju o kući, i u njima se nazire strah. Nisu to nikakvi rođeni heroji kao što se misli, ali njihovo svesno prinošenje sebe na žrtvu ima više vrednosti nego što će ikad oni koji ih nisu videli moći da shvate.
Čekaju. Čekanje se produžava, postaje večnost. S vremena na vreme, poneko u redu, zadrhti kad se neki metak, okrznuv prednji grudobran koji nas štiti, zarije u meku zemlju nasipa iza nas.
Suton je razastro sumornu i grandioznu svetlost preko te gomile snažnih i netaknutih ljudi od kojih će samo jedan deo doživeti noć. Kiša pada - uvek se ta prokleta kiša upliće u moje uspomene na sve tragedije velikog rata. Veče se sprema, kao mutna ledena pretnja; ono će razapeti ispred ljudi svoju zamku ogromnu kao svet.
Iz romana Oganj