Svaki nerv mu je napet a ipak krajnje sposoban da vibrira, istovremeno je savitljiv i tvrd kao toledska oštrica, svako čulo mu je izoštreno i hitro. Nigde pukotine, nigde procepa, nigde nedostatka ni defekta u bedemu njegove životne snage, pa zato nikada nijednoj ozbiljnoj bolesti nije uspelo da prodre u to telo koje kao da je sagrađeno od kamena: Tolstojeva neverovatno snažna priroda ostaje zabarikadirana prema svakoj slabosti, zidom ograđena prema starosti.
Vitalnost bez premca: svi umetnici novog vremena izgledaju pored ove biblijske, bradate, seljačko-varvarske muževnosti kao žene ili mekušci. Čak i onima koji su mu se približili po trajanju svoga stvaralaštva do patrijarhalnog doba, čak i njima umorno stari telo zbog duha koji neprekidno odlazi u hajku. Čak i Gete (koji je s njim bratski povezan horoskopom, jer su se rodili istog dana, 28. avgusta, a srodan mu je i po stvaralačkom pogledu na svet, koji takođe traje do osamdeset treće godine) sa šezdeset godina, debeo, već odavno bojažljivo sedi iza zatvorenih prozora plašeći se zime; Volter, osušen do kostura i već više sličan kakvoj opakoj punjenoj ptici nego čoveku, škraba za radnim stolom po papiru; Kant se, sav ukočen, s teškom mukom, kao kakva mehanička mumija, šeta niz kenigzberške aleje, a on, Tolstoj, taj prkosni starac, još uvek uranja svoje od hladnoće pocrvenelo telo u vodu u kojoj se topi led, teško radi u bašti, a igrajući tenis brzo juri za loptom. Kada mu je bilo šezdeset sedam godina, radoznalost ga je namamila da nauči da vozi bicikl, sa sedamdeset juri na klizaljkama po glatkom ledu, a u osamdesetoj napinje svakodnevno mišiće u gimnastičkom vežbama. Sa osamdeset dve godine, pedalj pred smrću, zna još žestoko bičem da opali svoju kobilu ako se posle dvadeset vrsta galopa zaustavi ili se počne propinjati. Ne, nemojmo da upoređujemo: devetnaesti vek ne poznaje nijedan primer slične iskonske vitalnosti.
Iz knjige Neimari sveta II
