Šaljive narodne priče su najčešće kratke. Da bi kraj bio efektniji u njima je sve svedeno na najmanju moguću meru: događaj, opis, dijalog. Često se završava duhovitom poentom.

Šaljive narodne priče se zasnivaju na duhovitim dijalozima i odgovorima junaka u posebnim situacijama, ali i na izvrtanju reči i rečenica, nerazumnom i glupom postupanju, prepredenom držanju, glumljenom neznanju, dosetljivosti, dovitljivosti, mudrosti, lukavosti, oštroumnosti. Smeh može da proistekne iz nesklada između želja i mogućnosti i preuveličavanja. Takođe, smeh proizilazi iz ljudskih mana koje se ogledaju u gramzivosti, hvalisavosti, zavisti, sujeti, lakovernosti, tvrdičluku i kukavičluku.

U šaljivim narodnim pričama se često ismevaju određene grupe ljudi. To su uglavnom popovi, kaluđeri, age, spahije, trgovci, seljaci, žene. Postoji i mnogo tipskih likova. Po nepisanom pravilu svekrve i tašte su zle, a devojke vredne i dobre. Ljudi iz naroda su mudri, dosetljivi, snalažljivi, a ugnjetači i osvajači nespretni, glupi, sebični, podmukli. Kao predstavnik mudrosti najčešće se javlja Era, čiji su mudri postupci najčešće u službi otpora protiv Turaka, kao i zastupnika pravde na širem nacionalnom planu. Nasradin hodža je predstavljen kao šaljivdžija koji svojim šalama ostvaruje veliku korist varajući naivni narod, dok je Ćosa zastupnik dosetljivosti i mudrosti koju prate besmisleni postupci.

Poznate šaljive narodne priče su Krepao kotao, Ero s onoga svijeta, Pop u trnju, Laž za opkladu, Zapalio kuću da izgore miši, Zvali magarca na svadbu, Seljani kupuju pamet, Kupovao naočare da zna čitati, Kako se Kraljević Marko junaštvu naučio, Zla žena sačuvala muža, Vadili sir iz bunara, Ciganin i car.