Artnit

Četvrtak, 02 Maj 2013 21:14

Sonetni venac Istaknut

Matevž Langus - Julija Primic Matevž Langus - Julija Primic

Sonetni venac predstavlja osećajni i umetnički vrhunac poezije slovenačkog pesnika Franca Prešerna. Kao Petrarka Lauri, tako i Prešern ispeva Sonetni venac svojoj dragoj, Juliji Primicovoj. U Sonetnom vencu je povezan veliki deo njegovog osećajnog sveta, naročito dve glavne emocionalne komponente njegovog srca: ljubav i rodoljublje.

Značajnu ulogu u životu i pesničkom stvaranju Franca Prešerna imala je njegova ljubav prema Juliji Primicovoj, devojci iz ugledne i veoma imućne ljubljanske trgovačke porodice. Pesnik je sreo Juliju 1833. godine jedne uskršnje subote 6. aprila u ljubljanskoj crkvi. Julija je tada imala 17 godina, a France 33. France Prešern je u svom sonetu Od veselog je časa teklo ljeto opisao taj mali, a za njega vasionski susret u kojem je Julija postala inspiracija njegovog postojanja, iako mu nije uzvratila ljubav.

1834. godine France Prešern je napisao Sonetni venac posvećen svojoj ljubavnoj čežnji i sudbinskoj ljubavi, Juliji Primicovoj. Sonetni venac je izašao kao poseban prilog slovenačkih novina i izazvao revolt Julijine porodice, a u malograđanskom društvu ogovaranje.

Sonetni venac je zbirka od 15 soneta. Svaki od soneta ima 3 ili 4 stiha, a početak svakog soneta predstavlja zadnji stih prethodnog soneta. 15-ti sonet se sastoji od prvih redova svake pesme i zove se magistrale. Početna slova 15-tog soneta daju ime Julije Primicove.

France Prešern je u Sonetnom vencu izrazio svoju setnu i bolnu ljubav ujedno sa snažnim i plemenitim rodoljubljem. Taj spev je jedno veliko priznanje ljubavi, koja dotle u njegovoj poeziji još nikada nije bila izražena sa tolikom snagom. To je i dirljiva ispovest o teškim unutrašnjim borbama i potresno opisivanje bede svog života, ali i jedna velika molba za ljubav, za naklonost, za milost, bar za milost njegovim pesmama.

Među strahovanjima koja pesnik izražava u Sonetnom vencu je i bojazan da će njegova izabranica primiti sa prezirom njegove pesme, "jer s Parnasa su otadžbinske zemlje", jer su slovenačke pesme. Ovaj strah je uvod u sonete žalosti radi domovine, koji zauzimaju najvažnije mesto i predstavljaju vrhunac speva. Zbog tih pesama i zbog njega samog rađa se u njemu želja za novim Orfejom. On je sam želeo da bude čudesni Orfej, da probudi "sve Slovence", i da se sa imenom voljene u slovenačkoj pesmi proslavi i njegovo ime, spojeno sa njenim bar u poeziji. Rodoljubivi vrhunac Sonetnog venca se uzdiže iz njegove ljubavne tugovanke i ponovo se u nju preliva - prosto i prirodno. Njegova ljubav prema svemu što je slovenačko isto je tako elegična kao i njegova ljubav prema opevanoj ženi.

Pored prirodnih pojava kao što su "razne ruže", "ruže na razvalinama", i slika proleća, u Sonetnom vencu se javljaju i likovi iz istorije i mitologije, kao: pevač Estjanke Leonore, Orfej, kralj Samo s Pipinom, s krvavom bunom, s Vitovcem, i Orest u Dijaninom svetilištu, koji u njegovo nežno i strasno preklinjanje unose uzvišenost i duboki značaj.

U Sonetnom Vencu Franca Prešerna ima neke pobožnosti, očaranosti, plamena želja i uzdržanosti, bola, svesti o sudbonosnoj nemoći pred silom koja gospodari ljudskim srcem, ima tužnog sna da sa "tvojim i moje će se ime proslaviti", i čistog ljubavnog sna, ukratko, sve ono što u ljubavi postoji. Ova osećanja, velika i potresna pesnik doživljava kao svečano i sudbonosno u najdubljem značenju reči.

Pročitano 22815 puta

Ostavi komentar

Vi ste ovde: Home Pero Sonetni venac