Artnit

Četvrtak, 12 Juli 2018 10:41

Boris Vijan - Život se umotava u magareću kožu, kao što se u slatki omotač stavljaju gorki prahovi kako biste ih bezbolno progutali Istaknut

- U kom smislu su vas - upita odmah gospodin Bril - vaše studije formirale? I molim vas da se ne zadovoljite samo pričom o vašem detinjstvu. Koji je bio rezultat svog tog rada - jer bilo je s vaše strane rada i sasvim izvesne revnosti, možda spoljašnje. Ipak, redovnost navika ne može a da ne deluje na pojedinca, ukoliko on istraje dosta dugo u tome.

- Dosta dugo... - ponovi Volf. - Kakvo mučenje! Šesnaest godina... šesnaest godina sa dupetom na tvrdim klupama... šesnaest godina smenjivanja trikova i poštenja, šesnaest godina dosade - šta ostade od toga? Beznačajne, usamljene slike... miris novih knjiga prvog oktobra, lišće koje smo crtali, odvratni trbuh žabe koji smo secirali na vežbama, sa mirisom formalina i poslednji dani godine kada primetimo da su i profesori ljudi, jer će otići na godišnji odmor i da nas je manje. I svi ti veliki strahovi čije uzroke više ne znamo, noći uoči ispita... Redovnost navika... svodilo se na to... Ali, znate li, gospodine Bril, da je gnusno nametnuti deci redovnost navika koja traje šesnaest godina? Vreme je krivotvoreno, gospodine Bril. Pravo vreme nije mehaničko, nije podeljeno na potpuno jednake sate... pravo vreme je subjektivno... nosimo ga u sebi... Ustanite svako jutro u sedam sati... Ručajte u podne, lezite u devet... i nikada nećete imati jednu noć samo za sebe... nikada nećete znati da postoji trenutak, kao kada more prestane da se spušta i ostane neko vreme nepomično, pre nego što se uzdigne, u kom se noć i dan mešaju i stapaju i prave grozničavu rampu, sličnu onoj koju prave reke kad se ulivaju u okean. Ukrali su mi šesnaest godina noći, gospodine Bril. To su mi ukrali... između ostalog... Ukrali su mi moj cilj, gospodine Bril. U šestom osnovne su me naterali da verujem da prelazak u sedmi treba da bude moj jedini cilj... u osmom, da mi treba matura... a zatim, diploma... Da, verovao sam da imam cilj, gospodine Bril... a nisam imao ništa... Kretao sam se hodnikom koji nije imao ni početak ni kraj, vukao se za imbecilima, vodeći za sobom druge imbecile. Život se umotava u magareću kožu, kao što se u slatki omotač stavljaju gorki prahovi kako biste ih bezbolno progutali... ali, vidite, gospodine Bril, sada znam da bih više voleo pravi ukus života.

Iz romana Crvena trava

Pročitano 140 puta

Ostavi komentar

Vi ste ovde: Home Pero Boris Vijan - Život se umotava u magareću kožu, kao što se u slatki omotač stavljaju gorki prahovi kako biste ih bezbolno progutali