Ruku na srce, uprkos njenoj odluci da više ne čeka na njega, tu i tamo bi ograda ponovo zaškripala; tu i tamo bi čovek otresao čizme ispred praga kao pre. Ali tada je ona već imala nova saznanja o kiši. Tada je iznova čula Noela kad mu je bilo petnaest godina, dok je papagaja podučavao veronauci, a slušala je i onu davnašnju i tako tužnu pesmu iz gramofona koji prodade putujećem trgovcu tričarija kad je umro poslednji muški član porodice. Ona se u međuvremenu beše naučila raspoznavanju izgubljenih glasova kiše u prošlosti kuće, a to su bili najčistiji i najdraži glasovi. Tako da je ta olujna noć, po kojoj je čovek koji je onoliko puta ranije otvorio gvozdenu kapiju i koračao popločanom stazom da bi se na pragu zakašljao i pokucao dva puta, zaista bila neočekivana i čudesna.
Potamnelog lica usled nesavladivog nestrpljenja, ona načini neznatan pokret rukom, okrenu pogled prema drugoj ženi i reče: “Već je tu.“
Iz priče Čovek dolazi po kiši (zbirka priča Oči plavog psa)
