Ali ovaj cvet iznikao je jednog dana iz neke semenke, donete neznano otkuda i Mali princ je vrlo brižljivo nadgledao izdanak koji nije ličio na druge. Ubrzo prestade da raste i poče da pupi. Mali princ, koji je prisustvovao razvoju tog ogromnog pupoljka, osećao je da će iz njega izići čudesno priviđenje, ali cvet nikako da dovrši ulepšavanje u zaklonu svoje zelene sobe. Brižljivo je birao boje. Oblačio se polako, dodavao je jedan po jedan listić. Nije hteo da iziđe sav zgužvan kao bulka. Hteo je da se pojavi u punom sjaju svoje lepote. Eh! Naravno. Bio je to vrlo razmetljiv cvet. Njegovo tajanstveno udešavanje trajalo je danima i danima. A onda, jednog jutra, upravo u trenutku kad se sunce rađalo, on se pokazao.

I ruža, koja je tačno sve pripremila, reče zevajući:

- Ah! Tek što sam se probudila... Molim vas oprostite... Još se nisam očešljala...

Tada se Mali princ nije mogao uzdržati od divljenja:

- Kako ste lepi!

- Zar ne, - odgovori slatka ruža. - I, rodila sam se u isto vreme kad i Sunce...

Pa i princ shvati odmah da nije naročito skromna, ali bila je tako dirljiva!

- Čini mi se da je vreme doručku, - dodala je uskoro, - budite dobri i mislite na mene...

I Mali princ, sav zbunjen, potražio je vedro s vodom i zalio ružu.

Iz romana Mali princ