Založni zavod se uzdiže gordo i na mnogo spratova, kao pravo kneževsko srce, sa velelepnim, debelim zidovima, čvrsto zaključan i odvojen od sveta. U određene časove kneževsko srce prima narod u audijenciju. Naročito rado pušta unutra prosjake ili one koji to žele da postanu. Ljudi padaju ničice pred njegovim nogama i kao u staro doba daju desetak, ali on se samo tako zove. Jer za kneževsko srce on predstavlja tek milioniti deo, a za prosjake sve što imaju. Kneževsko srce prihvata sve, ono je široko i prostrano, sadrži hiljadu odaja i isto toliko potreba. Prosjacima što drhte milostivo se dozvoljava da ustanu, i za uzvrat, kao milostinju, dobijaju mali poklon, novac u gotovom. Oni su zbog toga presrećni i izlaze iz zgrade. Otkako živi samo još kao ustanova, kneginja se okanila običaja da im pere noge. Umesto toga odomaćio se drugi jedan običaj. Za milostinju prosjaci plaćaju kamatu. Poslednji će biti prvi, i zato je njihova kamatna stopa najviša. Privatno lice koje se usudi da zatraži isto toliku kamatu dolazi pred sud zbog lihvarstva. Prema prosjacima se čini izuzetak, jer je kod njih ionako reč samo o prosjačkim stopama. Ne može se poreći da se ti ljudi raduju što su ovako sklopili posao. Tiskaju se prema šalterima i jedva mogu sačekati da pristanu na obavezu prema kojoj moraju doplatiti četvrtinu vrednosti milostinje. Ko ništa nema, rado će nešto dati. Ali se i među njima nalaze gramžljive propalice koje odbijaju da kasnije vrate milostinju zajedno sa kamatama i radije se odriču svojih zaloga no što će odrešitit kesu. Tvrde kako i nemaju kesu. Ali čak i njih puštaju da uđu.
Iz romana Zaslepljenost
