Eno anarhiste Lukenija, ubice carice Elizabete, eno Drage, demonske i nesrećne kraljice Srbije, eno genijalnog mladića, nade i ponosa roda, koga je upropastio nesrećni porok onanije. O, ironijo tih naziva, tih obmana!
Da li u toj marioneti zaista ima nešto od kraljice Drage, njen dvojnik, makar najdalja senka njenog bića? Ta sličnost, ta obmana, taj naziv nas umiruje i ne dozvoljava nam da pitamo: ko je sam po sebi taj nesrećni stvor? A ipak, to mora biti neko, moje gospođice, neko anoniman, neko strašan, neko nesrećan, neko, ko u svom gluvom životu nikad ništa nije čuo o životu kraljice Drage...
Jeste li čuli noću strašno zavijanje tih voštanih marioneta, zatvorenih u vašarske šatore, žalosni hor tih trupova od drveta i porcelana, koji udaraju pesnicama u zidove svojih tamnica?"
Iz priče Traktat o manekenima. Nastavak (zbirka priča Prodavnica cimetove boje)
