Artnit

Sreda, 03 April 2013 20:24

Ivo Andrić - Kako sam ulazio u svet knjiga Istaknut

David Burliuk - Knjižara David Burliuk - Knjižara

Kao dečak u trećem razredu gimnazije, ja sam patio od prave žeđi za knjigom. Ta žeđ je utoliko bila veća što se do knjige teže dolazilo. A knjiga u našem tadašnjem životu bila je retka i skupa, gotovo nedostižna stvar. U našim sirotinjskim stanovima nije bilo knjiga osim udžbenika ili nekog ubogog kalendara. Škola je pružala malo ili ništa, a o kupovini nije moglo biti govora.

U tadašnjem Sarajevu postojale su tri ili četiri knjižare i svaka je od njih, pored knjiga, prodavala naravno i kancelarijski i školski materijal. U stvari, bolje bi bilo to kazati obrnutim redom, jer su knjige bile sporedne, a kancelarijski materijal glavni artikal. Najveća i najbolja takva knjižara i papirnica, svojina nekog doseljenika, bila je jedina koja je pored nešto naših imala i dosta stranih knjiga. I to na jedan savremeni način u dobro aranžiranom osvetljenom izlogu. Za mene one su bile sve jednake jer ni o jednoj nisam ništa znao. Znao sam samo da su knjige i da me svojom sjajnom opremom i tajanstvenim naslovima i nepoznatom sadržinom neodoljivo privlače i da ih strašno želim. Pred tim izlogom male knjižare proveo sam, u ranijim đačkim godinama, mnoge časove. To je bio za mene prvi i za dugo jedini prozor u svet, moja veza sa velikom svetskom književnošću, tako sam bar ja mislio, o kojoj ništa nisam znao osim to da mora negde da postoji...

U kišnim popodnevima kad dečaci mojih godina čeznu za nečim novim, lepim i uzbudljivim, traže hranu duhu i mašti, hranu koja im je potrebna isto kao hleb i voda, a koju im u našim tadašnjim prilikama ni kuća, ni škola, ni društvo nisu mogli da pruže, - ja sam često napuštao našu neveselu sobu i strmim sokacima po izlokanoj krupnoj kaldrmi silazio dole u ravni, lepši deo grada. Išao sam pravo do knjižare i stajao dugo pred njenim izlogom, koji sam tako dobro poznavao da sam primećivao svaku i najmanju promenu i radovao joj se kao ličnom doživljaju. Po nekoliko puta sam odlazio od tog izloga, pa se opet vraćao sve tako dok ne stane da se spušta jesenje veče, dok u izlogu ne plane svetlost i dok njen odsjaj ne padne po mokrom asfaltu. Tada je valjalo napustiti sve to i vratiti se gore u mahalu svom stvarnom životu.

Ali osvetljeni izlog nije bilo lako zaboraviti. U noćnim dečačkim snovima i polusnovima izlog je bleštao i kružio u fantastičnim preobražajima. To nije više bio običan gradski izlog sa knjigama nego vasionska svetlost, deo nekog sazvežđa kome sam težio sa silnom željom, ali sa bolnim saznanjem da mi je nedostižno. I svakog dana tako po stotinu puta sam čitao meni nepoznata imena pisaca i naslove tih knjiga. Nemajući nikog da me obavesti i uputi, ja sam tim naslovima sam davao neki smisao i značenje. Nalazio sam među njima svoje simpatije i antipatije, sam ne znajući zašto. Svaki od tih naslova izazivao je na svoj način moju maštu da radi i da nagađa šta bi moglo iza njega da se krije i da, posle uzaludnog nagađanja, sama izmišlja sadržinu tih nepristupnih knjiga.

Evo, tu su negde nicale i tu odmah propadale moje prve zamisli pripovedaka i romana. Mnogo je godina prošlo od tada, mnogo sam knjiga video u svom veku, dosta pročitao, nekoliko i napisao, ali knjige, one knjige iz skromnog izloga provincijske knjižare u Sarajevu, nisam nikada potpuno zaboravio.

Pročitano 6336 puta Poslednji put izmenjeno Nedelja, 16 Juni 2013 20:39

Ostavi komentar

Vi ste ovde: Home Pero Ivo Andrić - Kako sam ulazio u svet knjiga