Sama slika smrti može u potpunosti da obuzme naš um. Napori da je sačuvamo ili odagnamo su džinovski, jer je svaka koščica u nama prestravljena drži u sećanju pošto ju je osetila pored sebe, svaka čestica našeg bića je odbacuje u samom činu očuvanja i stvaranja života. Misao o njoj je kao neka osobina, neka bolest našeg tela. Naša volja ne može ni da je prizove ni da je odagna.
Od te je misli Emilio dugo živeo. Bilo je prošlo proleće, a da ga on nije ni primetio osim po cveću na sestrinom grobu. Za tu misao se nije vezivalo nikakvo kajanje. Smrt je bila smrt; ništa strašnija zbog okolnosti koje su je pratile. Bila je prošla smrt, veliko zlodelo, i on je osećao da su njegove zablude i zlodela zaboravljeni.
Iz romana Senilnost