Dečak "iz dana u dan pušta niz reku poneki mali papirni brod", nadajući se da će da stigne u neke udaljene zemlje gde će svi da čuju za njegovo ime, za njegov rodni kraj. Iz radoznalosti piše svoje ime i adresu na tim brodovima i ukrašava ih sa puno ljubavi i truda cvećem iz svog vrta. On zamišlja da drugo dete šalje bele oblačiće koji "žurno dižu svoja bela jedra" i takmiče se sa njegovim papirnim brodovima. Noću on vidi snove u snu i sanja "kako svi brodovi plove nekuda put dalekih zvezda".

Nekoliko godina kasnije Rabindranat Tagore je napisao još jednu pesmu o papirnim brodovima, ovaj put kao zrela osoba koja izdržava oluje života. On ponovo doživljava svoje uspomene iz detinjstva kao posebnu oluju. Ova pesma je objavljena 1913. godine u zbirci pesama Gradinar.