Način na koji me je sestra odgajila učinio me je osetljivim. U malom svetu u kom deca žive, bez obzira ko ih podiže, ništa se tako tanano ne zapazi i tako tanano ne oseti kao nepravda. To može da bude mala nepravda kojoj je dete izloženo; ali i dete je malo, i njegov svet je mali, i njegov drveni konj za ljuljanje isto je toliko visok, srazmerno, kao veliki irski konj. U sebi sam, još od ranog detinjstva, vodio stalnu bitku s nepravdom. Znao sam, još od vremena kada sam prvi put progovorio, da je moja sestra u svom ćudljivom i nasilnom tlačenju nepravedna prema meni. Gajio sam duboko uverenje da joj to što me odgaja rukom ne daje pravo da me odgaja trzanjem. Kroz sve moje kazne, nemilosti, postove i moja bdenja i ostala ispaštanja, gajio sam to uverenje; i svom čestom razmišljanju o njemu, na osamljen i nezaštićen način, umnogome pripisujem činjenicu što sam bio moralno plašljiv i vrlo osetljiv.
Iz romana Velika očekivanja
